Karling klub Vukovi

U organizaciji Ministarstva vera i dijaspore Republike Srbije, i Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva religije Republike Indonezije, u Beogradu je, od 7. do 9. aprila, održan Međuverski dijalog Srbije i Indonezije.

U palati Vlade Republike Srbije, 7. aprila, počela je, prema oceni ministra vera i dijaspore Republike Srbije, mr Srđana Srećkovića istorijska konferencija, jer je to bio prvi razgovor o verskim temama predstavnika Srbije, najzapadnije države u svetu sa pravoslavnom većinom i Indonezije najistočnije države u kojoj pripadnici islamske veroispovesti čine većinu stanovništva. Prvi put, na teritoriji bivše Jugoslavije, o verskim temama se tokom dva dana razgovaralo na naučno-stručan način. Ministar Srećković je, otvarajući skup, naglasio da će međuverski dijalog sa Indonezijom biti jedan od prioriteta Ministarstva vera i dijaspore narednih godina, kao i da će on doprineti produbljivanju odnosa na svim poljima. Srećković je istakao da je Indonezija veliki partner Srbiji kada je reč o očuvanju teritorijalnog integriteta i suveriniteta. Indonezija ne samo da nije priznala Kosovo i Metohiju, kao nezavisnu državu, već je njen stav važan za čitavu jugoistočnu Aziju, kazao je ministar. Srećković je dodao da su dve države takođe lideri u važnim regionalnim organizacijama, Srbija predstavlja najveću privredu u CEFTI (Centralno-evropskom ugovoru o slobodnoj trgovini), a Indonezija u ASEAN (Udruženje država jugoistočne Azije). Stoga je veoma važno što potpisivanje privrednih sporazum sa proizvođačima halal hrane iz Srbije, kao i drugi sporazumi o saradnji, tokom posete međuverske delegacije Indonezije, istakao je ministar. Srećković je ocenio da je međuverski dijalog Srbije i Indonezije susret civilizacija i udaljenih kultura, bliskih po stavu da razmenom znanja prodube razumevanje. „Činjenice ukazuju na veliko interesovanje za versko-naučnu i versko-prosvetnu saradnju, kojom bi građani pravoslavne i muslimanske vere iz naše zemlje dobili priliku da se upoznaju sa indonežanskom religijom i kulturom na tamošnjim univerzitetima, a studenti iz Indonezije stiču znanja o pravoslavnoj veri, srpskoj kulturi i istoriji Balkana na našim univerzitetima“, rekao je Srećković.

Učesnike konferencije je pozdravio i patrijarh srpski gospodin Irinej, koji je kazao kako se nada da će međuverski dijalog sa predstavnicima mnogoljudne Indonezije zbližiti dva naroda i omogućiti tešnju saradnju dve države u oblastima vere, kulture i ekonomije.

Sa stanovništvom od više od 240 miliona ljudi, Indonezija je četvrta najmnogoljudnija država na svetu. Indonezija je kulturno i religijski verovatno i najraznovrsnija zemlja sveta. U njoj se govori 741 različit jezik, postoje značajne rasne razlike i iako znatna većina Indonežana ispoveda Islam (više od 85 odsto), oko 10 odsto su Hrišćani (2/3 Protestanti, 1/3 Katolici) i 1,5 odsto Hindusi (prvobitni naseljenici ostrva Bali), Budisti, Konfučijanci, pripadnici urođeničkih religija i drugi.

Generalni direktor u Ministarstvu spoljnih poslova Indonezije Andri Hadi izjavio je da je verski dijalog dve zemlje neophodan, a jedan od razloga je što dve zemlje i dva naroda dele zajedničke vrednosti i uzajamno prijateljstvo još od vremena bivše Jugoslavije koje ne postoji samo među liderima, nego i među dvama narodima. Cilj međuverskog dijaloga je i unapređenje vrednosti koje zajednički delimo, a to su tolerancija, uzajamno poštovanje i različitosti, kazao je visoki indonežanski zvaničnik.

Ambasador Republike Indonezije u Srbiji Samjuel Samson naveo je da je zadovoljan što konačno predstavnici dva građanska društva različite veroispovesti, imaju priliku da se sretnu i razmene iskustva na prvom međuverskom dijalogu Srbije i Indonezije. Ambasador je istakao da je Srbija 15. zemlja koja je domaćin međuverskog dijaloga i da je Indonezija takve sastanke organizovala sa partnerima u Vatikanu, Rusiji, Austriji, Češkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, Španiji, Nemačkoj, Holandiji, Libanu.., uz regionalne, multilateralne i globalne konferencije.

Članovi delegacije iz Indonezije bili su: Andri Hadi, generalni direktor za informisanje i javnu diplomatiju Ministarstva inostranih poslova; prof. dr Bahrul Hayat, generalni sekretar Ministarstva za religije; Riaz J. P. Saehu, zamenik direktora za javnu diplomatiju Ministarstva insotranih poslova; Elvis Napitupulu, službenik Direktorata za javnu diplomatiju Ministarstva inostranih poslova; Adbul Fatah Muchit, vođa Centra za međureligijsku harmoniju Ministarstva religije.

Bili su tu i prof. dr I Made Titib, rektor Hindu Dharma instituta sa Balija, otac dr Heru Prakosa, predavač na Institutu za filozofiju Sanata Dharma iz Džodžakarte, sveštenik dr Margaretha Maria Hendriks-Ririmasse, profesor sa Molučkog hrišćanskog Univerziteta iz Ambona, Adolfina Koamesakh, MTh, MHum iz Pravoslavne crkve; prof. dr. Komaruddin Hidayat, rektor Islamskog državnog Univerziteta Siarif Hidajatulah iz Džakarte; prof. dr Ferimeldi Muslim Kudi, vođa uprave Centra međureligijsku harmoniju Ministartsva religije.

Sve vreme o međuverskom dijalogu izveštavao je Trias Kuncahyono, glavni urednik dnevnog lista „Kompas“, jednog od najčitanijih medija u Indonezije. Pored ministra Srećkovića, među učesnicima iz Srbije bili su: prof. dr Bogoljub Šijaković, državni sekretar Ministarstva vera i dijaspore, ambasador Vladislav Mladenović i ambasador Radomir Živković ispred Ministarstva spoljnih poslova Srbije, dr Aleksandar Raković, savetnik sa međunarodnu saradnju Ministarstva vera i dijaspore.

Učesnici su, takođe, bili episkop bački dr Irinej Bulović, episkop jegarski Porfirije Perić, reis ul-ulema Adem Zilkić, predsednik Islamske zajednice u Srbiji, srbijanski muftija Muhamed Jusufspahić, nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, rabin Isak Asil, prof. dr Ljubodrag Dimić, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Konferenciji je prisustvovalo i pedesetak članova Društva srpsko-indonežanskog prijateljstva „Nusantara“, a među njima izlaganje imali su i mr Dušan Rakitić, asistent na Pravnom fakutletu Univerziteta u Beogradu i Ivica Mlađenović, arhitekta.

Gosti iz Indonezije posetili su, 8. aprila, Narodnu Skupštinu Republike Srbije, gde su ih primili Meho Omerović, predsednik i Gordana Čomić, Gabor Lodi i Zoran Antić članovi poslaničke grupe prijateljstva sa Indonezijom. U srdačnom i otvorenom razgovoru potvrđeno je tradicionalno prijateljstvo dve zemlje i izraženo obostrano uverenje da će njihovi ukupni uzajamni odnosi dalje unapređivati. Saradnja parlamenata Srbije i Indonezije može biti značajan podsticaj sveukupnim bilateralnim odnosima, a veliku ulogu u tome imaju poslaničke grupe prijateljstva, ukazano je tom prilikom. Posle razgovora, članovi indonežanske delegacije obišli su Dom Narodne skupštine, gde je, pre 50 godina, održana Prva konferencija nesvrstanih zemalja.

Delegacija je posetila i Rijaset Islamske zajednice u Beogradu, gde ih je primio reis ul-ulema Adem Zilkić, sa saradnicima, a zatim su imali razgovor o halal proizvodima, i mogućnostima za međuuniverzitetsku saradnju.

Predstavnici Fakulteta za islamske studije u Beogradu i Državnog islamskog univerziteta u Džakarti potpisali su, 8. aprila, u Beogradu Protokol o saradnji dve visokoobrazovne institucije. Protokol su, u okviru dana međuverskog dijaloga Srbije i Indonezije, potpisali zamenik reis-ul ulume Islamske zajednice Srbije Muhamed Jusufspahić i rektor Komarudin Hidayat, sa jednog od najpoznatijih i najvećih državnih univerziteta u glavnom gradu Indonezije.

Na Pravoslavnog bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predavanja su održali sveštenik dr Margaretha Maria Hendriks-Ririmasse, otac dr Huru Prakosa i prof. dr Komaruddin Hidayat.

U subotu, 9. aprila, delegacija je obišla Muzej istorije Jugoslavije i „Kuću cveća“, a u večernjim satima, u Ambasadi Republike Indonezije, upriličen je susret sa članovima indonežanske zajednice u Beogradu, kome su prisustvovali i rukovodioci Društva „Nusantara“.

Međuverski dijalog Srbije i Indonezije, koji je okupio više desetina visokodostojnika verskih zajednica, reprezentativneh teologe i predstavnike građanskih društava Srbije različitih veroispovesti, u susretu civilizacija i udaljenih kultura, ali bliskih po stavu, bio je prilika za razmenu znanja i iskustva, i da prodube uzajamno razumevanje.

Tom prilikom se čulo da su od samog početka osnivači Indonezije shvatili kako je najvažniji izazov sa kojim su se oni suočili bilo nacionalno jedinstvo; Kako ujediniti bogatu raznovrsnost različitih etničkih grupa, rasa, jezika, kultura i religijskih orijentacija. Najznačajnijom se smatra njihova odluka da u preambuli ustava slobodne Republike Indonezije 1945. naglase kako je ta država sagrađena na pet stubova, nazvanih Pansasila, čiji je prvi, verovanje u Boga. Time se želelo da se naglasi kako su Indonežani svih religioznih ispovesti građani te države u punom smislu te reči, da u njoj ne bi bilo diskriminacije po religijskoj osnovi. Za zemlju sa nadmoćnom muslimanskom većinom to je bila velikodušna i pronicljiva odluka, ističu zvaničnici u Đakarti.

Kada su osnivači Indonezije postavili temelje države, vrednost i tradicija principa „Musyawarah untuk Mufakat“ ili „konsultovanjem ka konsenzusu“ bili su već duboko urezanui u svest tamošnjih ljudi. Ova tradicija je evoluirala kao odgovor Indonežana na realnost da su pluralističko društvo. Takva tradicija ne dozvoljava drsku dominaciju većine, već zahteva da se glas manjine mora čuti, ističu indonežanski zvaničnici.

Pre nego što bude postignut zadovoljavajući konsenzus, sva gledišta moraju biti izložena i svi interesi, uključujući one manjina, moraju biti uzeti u obzir. Kultura dijaloga je fundamentalno značajna i veoma je vrednovana u indonežanskom društvu.

Kada su, zatim, 2004. Indonežani iskusili prve potpuno demokratske opšte, predsedničke i regionalne izbore, tu državu je međunarodna zajednica priznala kao treću najmnogoljudiju demokratiju na svetu, posle Indije i SAD. U Džakarti ukazuju da Indonezija, kao nacija sa najvećom muslimanskom populacijom na svetu, predstavlja živi dokaz da islam, savremenost i demokratija mogu ići jedno s drugim. I tako utemeljena na istorijskim vrednostima i pozitivnim razvojima u Indoneziji, vlada u Džakarti je uvela međureligijski dijalog na svim nivoima unutar zemlje, a on je, takođe, postao jedna od glavnih karakteristika spoljne politike te važne države. Unutar zemlje, dijalog između verskih vođa i grupa civilnog društva zasnovanih na religiji u Indoneziji promovisalo je od 1970-tih Ministarstvo vera. Ministarstvo taj dijalog i dalje širi u zemlji pa je do sada uspostavljeno više od 400 foruma o međureligijskoj harmoniji širom Indonezije.

Svi ovi dijalozi su važni jer mogu da osnaže grupe umerene verskih vođa, učenjake, savetnike i medije. Ohrabruje se njihovo učešće u međureligijskim dijalozima radi širenja duha umerenosti među običnim ljudima, jačanja religijskog razumevanja kod ljudi, kao i povećanja tolerancije prema drugim religijama, što će za uzvrat sprečiti uticaj radikalizma.

Drugi važan cilj ovog dijaloga je stvaranje mreže i uspostavljanje međunarodne saradnje koju sa lakoćom mogu obavljati grupe običnih ljudi.

Tako koncept međureligijskog dijaloga (MRD), između ostalog, podrazumeva:

• Redovne (godišnje) sastanke među religijskim vođama i predstavnicima civilnih društava zasnovanih na religiji koje omogućavaju vlade;
• metod usvajanja obostranog razumevanja u cilju promovisanja saradnje, i
• metod kojim se osnažuju glasovi umerenih da bi bila stvorena protivteža radikalnim i militantnim glasovima.

U Indoneziji smatraju da je, između ostalog, važno voditi MRD i:

• Da bi se borilo protiv negativnih stereotipa o Islamu kao religiji koja je protiv Zapada;
• da bi u Indoneziji zaživela umerena varijanta islama;
• da bi se operisalo religioznim različitostima na način koji promoviše socijalnu koheziju, mir i uzdražanost;
• da bi bilo unapređivano demokratsko poštovanje za pluralizam kako unutar pojedinačnih zemalja, tako i u odnosima između država čije stanovništvo ima drugačije religijsko ubeđenje, i da bi bila uspostavljena saradnja među civilnim društvima u različitim aspektima, naročito o globalnjim pitanjima, kao što su obrazovanje, dobro rukovođenje, iskorenjivanje siromaštva i socijalno blagostanje.

U Džakarti navode kako bi Indonezija, kao zemlja sa najvećim brojem muslimanskih stanovnika, mogla da ponudi svoje iskustvo u MRD. Ističe se kako je Indonezija dokazala da islam, demokratija i savremenost mogu zajedno opstajati. Tumači se da je umereni islam, karakterističan za Indoneziji, međunarodna zajednica prepoznala kao katalizator različitih mišljenja Zapada prema islamu.

Posle svega, raduje konstatacija visokih gostiju iz Indonezije, da je ovaj MRD nauspešniji među dosadašnjih 15. koje su vlasti te države organizovale u različitim delovima sveta.

U Srbiji su mnogi štampani i elektronski mediji, radio i televizija, izvestili o konferenciji. Značajnu medijsku podršku pružili su Radio-televizija Srbije i novinska kuća „Politika“, dok je sva tri dana o konferenciji detaljno izveštavala Novinska agencija TANJUG.

---

mr Dušan Rakitić
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, asistent

07. april 2011.

Izlaganje na konferenciji ”Međuverski dijalog Srbije i Indonezije”

Vaše Preosveštenstvo vladiko Bački, Vaša Ekselencijo Ambasadore, dame i gospodo,

Želeo bih da se zahvalim organizatorima za ukazanu priliku da vam se obratim ovom prilikom, kao i da izrazim zahvalnost Udruženju indonežansko-srpskog prijateljstva Nusantara, koje je predložilo da učestvujem na ovoj konferenciji.

Ova sesija je posvećena ulozi koju verske zajednice imaju u promovisanju uzajamnog poštovanja, razumevanja i mira.

Indonezija i Srbija danas prolaze kroz period demokratske tranzicije i imajući to u vidu želeo bih da vam predočim značaj saradnje između crkava i verskih zajednica za reformu pravnog sistema u Srbiji nakon demokratskih promena, prvenstveno po pitanju vrednosti pravnog i društvenog sistema.

Dok je značaj crkava i verskih zajednica za društvo u Srbiji, kao i u većini zemalja danas, bez sumnje mnogostruk i trajan, moja pažnja će biti usmerena na tri posebna trenutka u kojim su crkve i verske zajednice izvršile značajan uticaj na važne oblasti srpskog zakonodavstva.

Odmah nakon demokratskih promena 2000. godine, nova vlada se suočila sa teškim nasleđem građanskih ratova u neposrednom susedstvu, koji su u velikoj meri vođeni po granicama verskih podela. S druge strane, jačina uticaja koji su crkve i verske zajednice imale na društvo u Srbiji može se lako razumeti imajući u vidu procenat stanovništva koji su se izjasnili kao vernici na popisu 2002. godine: 95%.  Taj procenat je bio veoma veliki u odnosu na susedne zemlje centralne i istočne Evrope.

Pored sveobuhvatne privatizacije i reforme svojine na zemljištu, treća zakonodavna reforma koja je privukla najviše pažnje tokom prve dve godine nakon demokratskih promena bila je vraćanje verske nastave u državne škole. Verska nastava je bila ukinuta uvođenjem komunističkog sistema u Jugoslaviji, neposredno po završetku Drugog svetskog rata.

Stoga, vraćanje verske nastave u državne škole je značajno doprinelo načinu na koji je stanovništvo percipiralo ukupne društvene i političke promene. 

Verska nastava u Srbiji je najpre bila uvedena na osnovu Vladine uredbe iz 2001. godine, što je potvrđeno i zakonom iz 2002. godine.  To je istovremeno bio i brz i veliki projekat: manje od godinu dana nakon svrgavanja postkomunističkog autoritarnog režima, verska nastava je uvedena u sve osnovne i srednje škole, sa preko 1800 nastavnika.
U vezi s tim želeo bih da istaknem da se sedam crkava i verskih zajednica koje su kasnije dobile status ”tradicionalne” obratilo Vladi Srbije sa zajedničkim zahtevom za ponovno uvođenje verske nastave u državne škole. Nakon tog inicijalnog zahteva, jedinstvo njihovog delovanja je bilo očuvano tokom celog procesa, tako da u svim bitnim fazama crkve i verske zajednice nastupale zajednički.  

Ovo je naročito bilo vidljivo kada je projekat ponovnog uvođenja verske nastave naišao na protivljenje od strane određenih nevladinih organizacija. Crkve i verske zajednice su organizovale zajedničke konferencije, pozivale stručnjake i pokazivale javnosti da je projekat u skladu sa važećim međunarodnim standardima na planu ljudskih prava.

Rezultat je rešenje jedinstveno na globalnom planu, koje je podrazumevalo oslanjanje države na saradnju između crkava i verskih zajednica i na njihovo međusobno razumevanje: zakonski preduslov za važenje kako nastavnih planova i programa, tako i udžbenika svake od denominacija u datoj školskoj godini bilo je da je prethodno postignut konsenzus svih denominacija o nastavnim planovima i programima i udžbenicima za nastavu svake od njih.

Druga prilika kada je saradnja i zajedničko delovanje tradicionalnih crkava i verskih zajednica bila značajna desila se u proleće 2009. godine, kada se pred Narodnom skupštinom Srbije pojavio Nacrt zakona o zabrani diskriminacije. Prvobitni predlog zakona je u nekoliko aspekata kršio lične slobode i versku slobodu, tako da su se tradicionalne crkve i verske zajednice obratile Vladi, članovima parlamenta i celokupnoj javnosti, jednoglasno tražeći da se zakon uskladi sa antidiskriminacinim standardima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. 

Konačno, ovih dana se suočavamo sa procesom koji može biti od presudnog značaja za određene ključne vrednosti srpske tranzicije. Kako biste bolje razumeli, trebalo bi da znate da, za razliku od drugih zemalja centralne i istočne Evrope, u Srbiji još nije usvojen zakon o restituciji imovine nacionalizovane posle Drugog svetskog rata. Usvajanje takvog zakona je bilo obećano od strane demokratske opozicije tokom borbe protiv autoritarnog režima i svaka od vlada nakon demokratskih promena je ponavljala obećanje da će usvojiti takav zakon. Međutim, usvojeni su samo pojedini zakoni i propisi delimičnog obuhvata, od kojih je verovatno najznačajniji Zakon o restituciji imovine crkava i verskih zajednica iz 2006. godine.

Pošto je prošlo više od 20 godina od pada Berlinskog zida, i više od 10 godina od demokratskih promena u Srbiji, svest o značaju zakona o restituciji imovine je za neke izbledela, a nedavno je i otvoreno pitanje ustavnosti zakona o restituciji crkvene/verske imovine.

Tradicionalne crkve i verske zajednice u Srbiji stoga ponovo nastupaju zajedno u cilju odbrane zakona o restituciji crkvene i verske imovine. Očuvanje restitucije u pravnom sistemu je od ključnog značaja za vrednosti sadašnjeg pravnog sistema u Srbiji: ukidanje kontinuiteta sa komunističkim periodom i priznavanje legitimne potrebe da se isprave nepravde.

Imajući sve to u vidu, može se reći da je u Srbiji saradnja između crkava i verskih zajednica u tranzicionom periodu od 2000. godine do danas bila od ključnog značaja za ponovno uspostavljanje društvenih vrednosti i vrednosti pravnog sistema.

---

Ivica Mlađenović, arhitekta

07. april 2011.

Izlaganje na konferenciji ”Međuverski dijalog Srbije i Indonezije”

ARHITEKTURA KAO RELIGIJA ISTOKA I ZAPADA, SEVERA I JUGA

Moja je privilegija da vam danas mogu govoriti o arhitekturi iz ugla pravoslavnog vernika koji je posetio preko 50 zemalja. I danas sam misionar arhitekture čije miroljubive poruke ostavljaju trag. Putujem svetom od 1957. Na svakoj konferenciji ili seminaru, na brojnim fakultetima i institutima, na svakoj izložbi, isticao sam vrednosti plemenitih ljudi bez obzira na njihovu narodnost, boju kože, jezik, rasnu ili političku pripadnost.

Možda ne znate, i arhitekturom se može izazivati mržnja, strah i pohlepa. Nedaleko od Rima, u gradiću Eur, podignuta su tri tornja na jednom malom trgu. S jednog tornja, sa balkona, prisutni su često slušali gromoglasan glas Musolinija. Njegov glas se odbijao od staklenih površina druga dva tornja. Kakofonija na trgu. Arhitekta u službi neljudske politike.

U reprezentativnoj monografiji o prva tri Beogradska trijenala svetske arhitekture, objavljenoj 1992, imao sam esej-uvodnik u kome sam pokušao da arhitekturu, putem akrostiha, objasnim sa 12 moćnih reči. Izvukao sam ih iz selekcije od preko 120 reči. Izabrane reči su: Aesthetics, Reason, Creation, Humanism, Imagination, Technology, Environment, Communation, Tradition, Use, Revelation, Economy.

Naravno, svakoj reči sam posvetio posebnu pažnju.

Arhitekti su svojevremeno pažljivo proučavali 9 tačaka Wrighta i 5 tačaka Le Corbusiera. Bile su to svojevrsne zapovesti. Nikada nisam bio impresioniran tim porukama, jer su se bavile čisto tehničkim problemima građenja.

Na poziv Makedonske akademije nauka i umetnosti, i Saveza arhitekata Makedonije, u svečanoj sali MANU, pred akademicima i uglednim arhitektima 1995. sam održao predavanje “Arhitektura kao religija Istoka i Zapada, Severa i Juga”. Predavanje je vrlo lepo primljeno. Danas ne znam gde mi se taj tekst nalazi. I da sam tekst našao ne bi bio pred Vama, jer su se u arhitekturi od 1995. mnoge promene dogodile.

Odlučio sam da arhitekturu uvežem u splet novih reči-simbola. Arhitektura kao religija sveta od istoka, do zapada, od severa, do juga. Reči su: mesto, klima, svetlost, zvuk, tkivo, kretanje, poruka, trag. Iza svake reči je molitva. Božanska svetlost se uvlači u telo arhitekture. Kreativna radost vrednuje arhitektonsko stvaralaštvo, smisleno i slobodno, neotuđeno i nekopirano.

Pre konačnog osvrta na naslovnu temu, moram se vratiti u prošlost. Od januara 1985. pa sve do juna 2009. traju Beogradska trijenala svetske arhitekture. Sem Beograda, našla su se još u 16 država i 20 gradova širom sveta. Autor sam koncepta, svih selekcija i total-dizajna ovih uglednih smotri. Predstavio sam arhitekturu 46 zemalja i skoro 600 velikih arhitekata. I danas sam ponosan na moju odluku da predstavim iranske i iračke arhitekte. Po istim kriterijumima kao zapadne. Naravno, i indonežanske, tajlandske, malezijske, kineske, egipatske i druge svetskoj javnosti nepoznate arhitekte koji nisu bili u milosti hrišćanskih kritičara. Već skoro dve godine pripremam Deseti trijenale 2012. Premijera će biti u Džakarti. Repriza u mađarskoj banji Morahalom.

U elitnoj galeriji Pasar Seni Ancol u Džakarti 25.jula 1987. otvorena je reprezentativna izložba o tekućoj arhitekturi Jugoslavije. Po mom konceptu i selekciji na oko 150 kolor postera 100×100 cm predstavio sam dela stotinak arhitekata iz svih šest jugoslovenskih republika. U organizaciji su bile dve asocijacije arhitekata, iz Indonezije i Jugoslavije. Izložba je bila u službi transmisije dve kulture i ko zna koliko još kultura.

Šest godina kasnije na Trećem beogradskom trijenalu svetske arhitekture predstavio sam „World Project Just Married“. To je elitno mini naselje namenjeno za venčanja i boravak tek venčanih. U trospratnom kružnom Zvezdanom, centru prečnika 22 m, krov čini atraktivna kupola. Ispod kupole je smešten naučni centar koji je namenjen korisnicima kuća. Bračni par u svakom času preko TV-kanala može videti šta se događa u Parizu, Vašingtonu, Buenos Ajresu, recimo. Dvanaest jednospratnih kućica sa po 80 m2, smeštenih u urbani okvir 65×65 m, poređanih u krug, projektovalo je 10 uglednih stranih arhitekata iz 10 zemalja i dvojica arhitekata, među kojima je i pisac ovih redaka, iz Srbije. Enterijer kućica je vrlo sofisticiran. Na prvom spratu Zvezdanog centra, po mom projektu, su odvojene kapele za venčanja pravoslavnih, katolika, protestanata i ateista, na drugom spratu za venčanja budista, jevreja i islamista. Druge vere ovde imaju svoju zajedničku kapelu. Ovaj zaista fantastičan projekat još nije realizovan.

Na Sedmom trijenalu 2003. na 12 postera 70×100 cm predstavio sam istorijsku pravoslavnu, katoličku, budističku i islamsku arhitekturu. Naravno, kroz hramove ovih religija. Reprezenti pravoslavlja su bili hramovi iz Srbije, Rusije i Grče, reprezenti katoličanstva hramovi iz Meksika, Portugala i Francuske, predstavnici budizma su hramovi iz Kine, Japana i Indije, predstavnici islama hramovi iz Saudijske Arabije, Turske i Maroka. Eto, četiri religije na arhitektonskoj izložbi, u službi mira.

Da vas uvedem u skoru budućnost. Iduće 2012. u Džakarti, uz podršku Ambasade Indonezije, Društva srpsko-indonežanskog prijateljstva Nusantara i Asocijacije indonežanskih arhitekata, biće priređen Deseti beogradski trijenale svetske arhitekture.

Da se vratim na naslovnu temu. Mesto, genius loci, određuje ne samo formu arhitekture, nego i njen smisao. U mestu je nataložena istorija, definisana priroda, predodređena čulnost. Okruženo je molitvama, svetlošću i tamom, jutrima i zorama, toplinom ili hladnoćom vazduha, pticama i životinjama na zemlji, različitim rastinjem. Arhitekta mora otvoreno ući u mesto, zagrliti ga, milovati ga, družiti se s njim od prve do poslednje linije u svom projektu mesta.

Klima je ono što predodređuje svaki arhitektonski projekat. Priroda je, i pored svega, predvidljiva sa svojim čudima. Zemljotresi, vulkanske erupcije, poplave, nemirna mora, snežne lavine, pa i havarije nuklearki, određuju sisteme građenja. Ako nismo bili uz Gospoda, i ako smo zanemarili opasnosti, nesreće su tu da nas upozore na zlo koje i sami sebi činimo.

Svetlost je bitna u arhitekturi. Pisao sam o mojim putovanjima ka svetlosti i večnosti. Religijska tema. Bez blizine svetlosti (a ne svetla) nema arhitekture.

Zvuk, jasan ili nejasan, prodoran, vapijući, u talasima ili u liniji, zaprtan kakofonijom, višeznačan i neumoljiv, deo je svakog arhitektonskog dela. Bez zvukova sve je pakleni, uništavajući muk. U neuseljenoj kući nema života, nema radosti, osmeha ili patnje.

Tkivo je deo svake kuće. Mora biti na mestima koje određuju kvalitet života. Debljina spoljneg ili unutrašnjeg zida, tavanice ili krovnih slojeva je bitna za održanje mira u kući. Tkivo određuje toplotu svih prostornih okvira. Bez tkiva je nemoguće bilo šta projektovati u arhitekturi.

Kretanje je naš put u ahitekturi. Gde god bili, kuća putuje sa nama, ona nas podseća na povratak domu. Olako preprodajemo stanove i kuće misleći da će nas kretanje uvesti u srećnije mesto.

Poruka je nešto što arhitekturi daje pravu vrednost. Ništa ne poručujemo ako na krovovima naših kuća postavljamo navodno svetski moderne mamutske nadstrešnice. Ispred ulaza u zgradu poneko postavlja, po principima post-moderne, jedan debeo i jedan mršav stub. Kopije zgrada iz arhitektonskih časopisa unakazile su svet.

Trag mora biti nešto bitno za svakog arhitektu. Cilj je: ostavljati jasne tragove. Trag kamufliran u navodnu lepotu je potpuno besmislen.
Jedna moja knjiga ima naslov: Arhitektura na tragu. Samo onda kada povlačimo linije misleći na čoveka, pre svega, poznatog ili nepoznatog, daćemo doprinos arhitekturi, kao religiji istoka i zapada, severa ili juga.