Karling klub Vukovi

Društvo srpsko-indonežanskog prijateljstva NUSANTARA u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda organizovalo je, 28. decembra 2012. godine, predavanje mr Jovana Čavoškog, istraživača-saradnika Instituta za noviju istoriju Srbije i doktoranda Univerziteta u Pekingu u Biblioteci grada Beograda.

U prepunoj Sali Rimske dvorane Biblioteke grada Beograda goste su pozdravili NJ. E. Semuel Samson, ambasador Republike Indonezije u Srbiji, Jasmina Ninkov, direktorka Biblioteke grada Beograda i dr Aleksandar Raković, predsednik Društva srpsko-indonežanskog prijateljstva „Nusantara“.

Predavanju su prisustvovali ambasadori Alžira NJ. E. Abdelkader Mesdua i Mjanmara NJ. E. Zav Tun, predstavnici Ambasade Narodne Republike Kine, kao i članovi Društva „Nusantara“ i Društva srpsko-kineskog prijateljstva.

Ambasador Samson je izrazio zahvalnost Čavoškom na ideji da održi predavanje o istoriji odnosa između Indonezije i Jugoslavije u eri Sukarna, uveren da će doprineti razjašnjenju „šta se dešavalo u prošlosti kako bi izabrali najbolji put za razvoj naših bilateralnih odnosa i saradnje u budućnosti“.

Ambasador je čestitao i Društvu „Nusantara“ na čijem čelu se nalazi dr Aleksandar Raković, zbog organizovanja ovog predavanja.

Gospodin Samson je, međutim, izrazio žaljenje što su sada „ovi odlični odnosi ograničeni samo na politički plan. Zato je moja misija, koja je ovde počela 2011, da povećam bilateralnu saradnju pogotovu u ekonomskoj, ali i u drugim oblastima kao što su vojna, sportska, turistička i druge”.

Kao posebno važnu činjenicu NJ. E. Samson je istakao da „da su posle toliko godina, Srbija i Indonezija bliski spoljno-politički saveznici, naročito kada se radi o ‘pitanju Kosova’. Indonezija takođe pruža veliku pažnju i podršku procesu integracije Srbije u Evropsku uniju“, kazao je ambasador.

• 

• 

Ove činjenice, po ambasadoru Samsonu, „predstavljaju osnovu našeg optimizma za uspešnju saradnju Indonezije i Srbije. U tom pogledu, iskreno sam ubeđen, da nema razloga da opet ne ostvarimo isti nivo bilateralne saradnje“, kao nekada.

„Nadam se da Indonezija i Srbija neće ostati samo dobri prijatelji, već da će postati bolji i najbliži partneri, da će proširiti i produbiti partnerstvo u promovisanju mira i napretka, ne samo izemeđu naše dve države i naroda, već i u našim regionima i u svetu“, zaključio je ambasador Samson.

• 

• 

Predavanje je predstavljalo rezultat višegodišnjih autorovih istraživanja u svetskim arhivima, u Srbiji, NR Kini, Indiji, Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama o usponu globalne nesvrstanosti i specijalnim odnosima koje je Indonezija negovala sa Jugoslavijom i NR Kinom tokom 1950-ih i 1960-ih godina, kao odrazu dve dominantne struje u međunarodnom delovanju indonežanskog predsednika Ahmeda Sukarna.

Upravo su, po oceni Čavoškog, Jugoslavija i NR Kina simbolizovale dvojni pravac međunarodnog delovanja Sukarnove Indonezije koja je težila istaknutoj ulozi, kako među nesvrstanim zemljama, tako i unutar specifične afro-azijske zajednice.

Titova Jugoslavija je bila jedan od najbližih saradnika i saveznika u težnji da se oblikuje i promoviše globalna uloga tzv. vanblokovskog sveta, dok je Maova NR Kina bila značajna podrška u nastojanjima da se učvrsti politička saradnja unutar užeg okvira afro-azijskog sveta i time definiše nova priroda međunarodnih odnosa koju bi definisao post-kolonijalni svet.

O događaju je izvestila Novinska agencija TANJUG.

---

Mr Jovan Čavoški
Institut za noviju istoriju Srbije

Sukarno između Maoa i Tita: Indonezija, Jugoslavija i NR Kina 1955-1965

Ovo predavanje predstavlja rezultat višegodišnjih autorovih istraživanja u svetskim arhivima (Srbija, Kina, Indija, Rusija, SAD, Mjanmar itd.) o usponu globalne nesvrstanosti i specijalnim odnosima koje je Indonezija negovala sa Jugoslavijom i NR Kinom tokom 50-ih i 60-ih godina XX veka.

Upravo su te dve zemlje simbolizovale dvojni pravac međunarodnog delovanja Sukarnove Indonezije koja je težila istaknutoj ulozi, kako među nesvrstanim zemljama, tako i unutar specifične afro-azijske zajednice. Titova Jugoslavija je bila jedan od najbližih saradnika i saveznika u težnji da se oblikuje i promoviše globalna uloga tzv. vanblokovskog sveta, dok je Maova Kina bila značajna podrška u nastojanjima da se učvrsti politička saradnja unutar užeg okvira afro-azijskog sveta i time definiše nova priroda međunarodnih odnosa koju bi definisao post-kolonijalni svet.

Konstantno pomeranje između specifičnih zahteva globalne nesvrstane politike i želje da se promoviše sopstveni afro-azijski identitet posle Bandunške konferencije, uslovili su i da se sama Indonezija orijentiše, prvo na Jugoslaviju i nastajući Pokret nesvrstanih zemalja, a potom i da sama pokuša, zajedno sa Kinom, da stvori alternativni Afro-azijski pokret i tako ustanovi globalnu alternativu velikim silama i nesvsrtanim zemljama. Prema tome, specijalni odnosi sa Jugoslavijom i Kinom predstavljaju jasnu paradigmu spoljne politike predsednika Sukarna.

Kada govorimo o taboru nesvrstanih, usled specifičnog regionalnog rivalstva sa Indijom ili skrivenog nadmetanja sa Egiptom oko svetske muslimanske populacije, odnos Indonezije sa Jugoslavijom postao je jedan od najbližih koje je Džakarta imala unutar ove grupacije. U periodu 1956-1964.g. Sukarno i Tito su se sreli najmanje 9 puta, što je znatno više nego što je indonežanski predsednik imao susreta sa drugim svetskim liderima. Obe zemlje tražile su načina da unaprede međuregionalnu saradnju, prevaziđu ograničenja nametnuta hladnoratovskom konfrontacijom, promovišući tako nezavisnu politiku na međunarodnoj areni koja bi delovala van direktne kontrole velikih sila. Iako uvek zvanično negirano, i Indonezija i Jugoslavija, svaka na svoj način, promovisale su stvaranje nekakve „treće sile“ u međunarodnim odnosima kao alternative politici dveju supersila.

Sa druge strane, tokom 50-ih i ranih 60-ih godina Indonezija i Kina su razvile specifičnu revolucionarnu bliskost, stvorivši jedan radikalno anti-imperijalistički savez, koji je znatno uticao na odnose Džakarte sa drugim ključnim svetskim igračima i, u mnogo čemu, oblikovao je potonju Sukarnovu političku sudbinu. Upravo je Afro-Azija, a uže Indonezija, postala mesto gde bi Kina probila spoljnopolitičku izolaciju, nametnutu od strane SAD, i promovisala svoju novu globalnu ulogu u skladu sa Mao Cedungovom političkom strategijom stvaranja „ujedinjenog mirovnog fronta“ u borbi protiv imperijalizma i kolonijalizma. Tako je Azijsko-afrička konferencija u Bandungu aprila 1955.g. postala, ne samo izraz jednog posebnog glasa post-kolonijalne afro-azijske zajednice u odnosu na dva bloka, već i pozornica gde je Peking, predstavljen u liku premijera Džou Enlaja, zaigrao vodeću ulogu među nekada potlačenim narodima. Iako je Kina još uvek imala izvesne rezerve prema Indoneziji, usled njenih političkih, ekonomskih i vojnih veza sa Vašingtonom, kineska diplomatija je, itekako, bila svesna šireg regionalnog potencijala i opšteg značaja Džakarte.

Pošto je Bandung patio od regionalnog ključa gde se nije pravila razlika između blokovskih i vanblokovskih zemalja, kao i da su mnoge zemlje, poput Jugoslavije, bile isključene iz takve priče usled geografske pripadnosti drugim kontinentima, tražio se novi model organizovanja borbe za mir i ravnopravnost. Upravo su tri ključna lidera, Tito, Nehru i Naser inicirali proces bliske spoljnopolitičke koordinacije i saradnje, uspostavljajući novu agendu kojoj su mogle da se priključe sve zemlje koje su stajale van blokova, kao što je to bio slučaj i sa Sukarnom. Sukarno je prvi put posetio Jugoslaviju samo dva meseca pošto su se Tito, Nehru i Naser sastali na Brionima jula 1956.g. i odmah se spremno priključio inicijativi koju su dala tri lidera u tzv. Brionskoj deklaraciji. Sukarnova poseta je došla posle njegovih zvaničnih poseta SAD-u i SSSR-u, čime je još više naglašen i njen nesvrstani karakter. Tokom ove posete on je želeo da se što pre organizuje nova afro-azijska konferencija, ovog puta u vezi sa problemom egipatske nacionalizacije Sueckog kanala, ali je, na Titov nagovor, odlučio da se nesvrstana grupa više aktivira unutar organa UN. Sukarno je informisao svoje jugoslovenske sagovornike da je odbio pritiske Moskve da se svrsta uz sovjetski blok, što je naglasio i ministar spoljnih poslova Subandrio rekavši kako Sovjeti moraju više da uče od Jugoslavije i Kine na koji način bi trebalo zidati odnose sa Indonezijom. Tako je uspostavljen mehanizam bliske spoljnopolitičke koordinacije Beograda i Džakarte.

Istovremeno, Sukarno je nastojao da izbalansira odnose sa Moskvom jačajući svoje kontakte sa Pekingom. Već u oktobru 1956.g. on je otišao u prvu zvaničnu posetu NR Kini. Ovo putovanje je znatno impresioniralo indonežanskog predsednika u pogledu revolucionarnog entuzijazma masa, brzine socijalističke izgradnje, političkog rada sa narodom itd., što je sve imalo znatnog uticaja u nastanku potonje Sukarnove teze o „kontrolisanoj demokratiji“ (Guided Democracy) kao specifičnom indonežanskom političkom modelu. Sa druge strane, Kinezi su se potrudili da pridobiju na svoju stranu sve opcije indonežanskog političkog spektra, tako da je već krajem 1957.g. potpredsednik Muhamed Hata posetio Peking, iako nikada nije bio u dobrim odnosima sa lokalnim komunistima. Time je pokazana dobra volja prema Sukarnovim političkim saveznicima, kako bi se još više pridobilo njegovo poverenje. Isto tako, i opšte okolnosti išle su na ruku Kine.

Tokom 1957-1958.g. Indonezija je prolazila kroz fazu političkih previranja i vojne pobune koja je gurnula zemlju u još veće probleme. Sukarnovo kreiranje novog političkog sistema stvorilo je mnogo neprijatelja među nacionalističkim i islamističkim snagama, dok je on uživao nepodeljenu podršku KPI i njenog lidera Aidita. Strah da bi Indonezija mogla da pređe u ruke komunista, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, kao i briga da bi nesvrstani kurs mogao da potkopa zapadne pozicije u Jugoistočnoj Aziji, uticali su na SAD da preduzmu tajnu operaciju obaranja Sukarna putem oružane pobune na ostrvima Sumatra i Sulavezi. Ovaj loše planirani potez doveo je do dalje radikalizacije Sukarnove politike i ojačao je pozicije KPI u indonežanskoj politici, dok je omogućio brže približavanje Džakarte Kini i SSSR-u. Tako je Indonezija ostala rešena da zadrži nesvrstani kurs, ali sa većim osloncem na Istok. Istovremeno, Peking je bio znatno uznemiren jer je logistička podrška indonežanskim pobunjenicima dolazila i sa Tajvana.

U tom trenutku, Jugoslavija se našla pod novom ideološkom paljbom koju su po njoj osuli Moskva i Peking, što je imalo izvesnog uticaja i na samu Indoneziju. Sukarno je otvoreno upozorio Kineze i Sovjete da ništa neće dovesti u pitanje njegove lične veze i prijateljstvo sa Titom. Što je bilo još poraznije za socijalistički lager, njihova anti-jugoslovenska propaganda nije imala mnogo uspeha među azijskim i afričkim liderima, osim među indonežanskim, indijskim i burmanskim komunistima. Kinezi su pokušali da borbu protiv Titovog „revizionizma“ učine svojim prioritetom tih godina, što se videlo i tokom Titove posete Indoneziji decembra 1958. – januara 1959.g., ali je Sukarno ozbiljno upozorio KPI da se sudrže od većih ispada ili da trpe posledice. Njegova odlučnost bila je očigledna i tokom dva susreta sa Titom kada je odlučio da promoviše sazivanje nove konferencije nesvrstanih zemalja, što je odražavalo Sukarnove sumnje u odnosu na politiku Moskve i Pekinga.

Indonežanski predsednik je želeo da bude posrednik u procesu pomirenja Jugoslavije sa Kinom i SSSR, ali je, isto tako, želeo i da izbegne da lager ostvari veći upliv u indonežansku unutrašnju politiku. Materijalna pomoć socijalističkih zemalja bila je preko potrebna u tom trenutku, ali ne po cenu gubitka političke samostalnosti. Zbog toga su preduzete mere da se učvrsti politički front podrške Sukarnovoj politici, dalje promovišu veze sa nesvrstanim zemljama i očuva podjednaka distanca u odnosu na oba bloka. Tako je Indonezija odlučila da izabere jugoslovenske luke kao tačku ulaska indonežanske robe namenjene Evropi, pre svega istočnoj, dok je jugoslovenska strana zamoljena i da zatupa interese Indonezije u sukobu sa Holandijom oko kolonije Zapadnog Irijana. Uz političku podršku, Džakarta se obratila Jugoslaviji i lagerskim zemljama da joj pomognu u procesu vojne modernizacije kako bi se oduprla zapadnim pritiscima. Iako je SSSR obezbedio najveći paket vojne pomoći od oko milijardu dolara, čime su Sovjeti dobili veliki uticaj u indonežanskoj mornarici i kopnenoj vojsci, Jugoslavija je uspela da bude u samom vrhu zemalja koje su podržavale Indoneziju u njenoj borbi za očuvanje nezavisnosti. Tako je obezbeđena velika količina pešadijskog naoružanja, artiljerije, torpednih i desantnih čamaca, a u vrlo kratkom roku jugoslovenske vojne isporuke su dostigle vrednost od preko 180 miliona dolara uz tendenciju rasta. Pored toga, kao i druge socijalističke zemlje, i Jugoslavija je obezbedila zajmove koji su trebali da obezbede ekonomsku stabilnost Indonezije (prvobitno 10 miliona dolara, a potom još više).

Isto tako, i Kina je priskočila u pomoć Džakarti šaljući vojne instruktore i oružje (20 miliona dolara oružja) i obezbedila je bespovratne zajmove u iznosu od 36 miliona dolara. Kineski državni radio svakodnevno je emitovao emisije podrške indonežanskoj borbi protiv zapadne subverzivne delatnosti. Kineski ministar spoljnih poslova maršal Čen Ji je obećao bezuslovnu i potpunu kinesku podršku Indoneziji, uprkos izvesnim rezervama koje je Džakarta još uvek imala. Peking je bio ubeđen da je tačka bez povratka u indonežanskoj anti-imperijalističkoj borbi već bila pređena i da će središnji spoljnopolitički kurs polako dobijati svoju revolucionarnu boju. Na taj način, Kina se borila protiv američke subverzije na Tajvanu podržavajući indonežansku borbu protiv američkog mešanja.

Međutim, u periodu 1959-1961.g. SSSR i Kina su se našli u sukobu sa vodećim nesvrstanim zemljama (Jugoslavija i Egipat sa SSSR-om i Kinom, Indija sa Kinom i Indonezija sa Kinom). Iskoristivši kineske unutrašnje poteškoće posle sloma ekonomskog programa „Velikog skoka napred“ (Great Leap Forward), kao i kineski granični konflikt sa Indijom koji je oslabio kineske pozicije u jugoistočnoj Aziji, određeni krugovi u Džakarti su maja 1959.g. odlučili da se pozabave pitanjem prekomorskih Kineza i njihovog velikog ekonomskog uticaja. Ovo je dovelo do ozbiljne krize u odnosima Pekinga i Džakarte koja je rezultirala proterivanjem diplomata i građana obe zemlje, žestokih rasprava među kineskim i indonežanskim rukovodiocima, repatrijacije hiljada prekomorskih Kineza i zamrzavanjem uzajamne saradnje. Pored toga, Indonezija je tada odlučila da raširi ekonomske veze sa nekim zapadnim zemljama (SAD, Zapadna Nemačka, Japan, Australija) kako bi uravnotežila povećani komunistički uticaj u regionu. Ipak, Kina nije bila spremna da istrajava na kursu konfrontacije koji bi doveo do potpunog sloma odnose sa Indonezijom. Peking se suočavao sa tenzijama na granici sa mnogim svojim susedima, što je bilo posmatrano kao deo američkih napora da se okruži Kina. Zbog toga su maršal Čen Ji, kao i drugi visoki zvaničnici, predložili da se repatrira što više prekomorskih Kineza kako bi se uklonila prepreka u daljoj saradnji sa jednom prijateljskom zemljom.

Tokom ovog perioda došlo je do porasta kontakata među glavnim nesvrstanim zemljama. Tito, Naser i Sukarno su aktivno radili na tome da se formalizuje saradnja među njihovim zemljama na međunarodnoj pozornici, uprkos Nehruovim rezervama. Još od Bandunške konferencije Sukarno je nastojao da sazove jedan sličan skup na kome bi ponovo igrao vodeću ulogu. Pošto SAD nikako nisu bile spremne da odustanu od svojih subverzivnih akcija, niti da podrže indonežansku borbu protiv holandskih i britanskih kolonijalnih poseda u regionu (Zapadni Irijan i Malezija), krajem 1960.g. Sukarno je odlučio da mobiliše podršku među nesvrstanim zemljama i da normalizuje odnose sa Kinom. Time je on nastojao da stekne što više međunarodnih saveznika, dok je Peking težio da postigne dogovor sa Sukarnom, makar i uz bolne kompromise, i tako izoluje sve one snage u Indoneziji koje su se protivile uzajamnoj normalizaciji. Zbog toga je KPI dobila zadatak da se transformiše u bastion podrške indonežanskog predsednika. U suštini, Sukarno se odlučio za nesvrstani kurs sa osloncem na Kinu, što je vremenom uticalo na njegove odnose da drugim svetskim igračima. Istovremeno, on je hteo da održi i balans među Moskvom i Pekingom, vešto manipulišući njihovim sve većim ideološkim raskolom, kako bi dobio što veću materijalnu podršku obe strane.

Indijske diplomate su pravilno zapazile da „Sukarno želi da bude u Aziji, ono što je Tito u Evropi, a Naser na Bliskom istoku“, tj, da postane jedan od stubova globalne nesvrstanosti. Iako se odmah odazvao Titovom i Naserovom pozivu da se krajem 1961.g. sazove jedna konferencija nesvrstanih zemalja, Sukarno nikada nije odustao od svog projekta druge afro-azijske konferencije. U tom pogledu, on je uživao punu podršku Kine koja je oduvek preferirala afro-azijsku konferenciju, pošto, kao blokovska zemlja, nikako nije mogla da prisustvuje nesvrstanom skupu. Pošto se Nehru, kao starešina nesvrstanih, protivio novoj konferenciji, Tito i Naser su se više okrenuli pridobijanju Indije, što je dovelo do delimičnog marginalizovanja Indonezije, uprkos Sukarnovoj dobroj volji. Iako je Sukarno, nesumnjivo, bio jedna od vodećih zvezda Beogradske konferencije, njegov ego, ipak, nije mogao da istrpi da igra drugorazrednu ulogu u odnosu na Tita, Nasera, a pogotovo Nehrua. Beogradska konferencija postala je prekretnica posle koje je Sukarno koncentrisao sve svoje napore na organizovanje afro-azijskog pokreta, povezujući se sa Kinom i vodeći radikalnu anti-imperijalističku politiku koja se podudarila sa politikom konfrontacije (konfrontasi) oko nezavisnosti Malezije 1962.g. To je bilo vreme „bitke konferencija“ gde je konačno trebalo da prevagne nesvrstani ili afro-azijski model. Iako je Sukarno učestvovao u radu Kairske konferencije nesvrstanih zemalja oktobra 1964.g., on je založio čitav svoj autoritet iza organizovanja afro-azijske konferencije u Alžiru krajem 1965.g..

Pošto je SSSR vodio politiku popuštanja tenzija sa Zapadom, Moskva nije bila spremna da ide van ekonomske i diplomatske podrške Indoneziji unutar UN oko problema Malezije. Sovjetska retorika je bila snažna, ali je, pre svega, bila usmerena ka jačanju sovjetskih pozicija u Indoneziji naspram SAD i Kine, ali izbegavajući zaoštravanje odnosa u regionu i stvaranje novih podela. U tom pogledu, Jugoslavija je pružala aktivnu podršku umerenom nastupu sovjetske diplomatije. Sa druge strane, Kina je podržavala indonežansku nesvrstanost kao garant da se Sukarno neće previše osloniti na Moskvu ili Vašington, ali je krajnji cilj kineske politike bio da stvori veliki anti-imperijalistički i anti-revizionistički tabor koji bi obuhvatio Kinu, Indoneziju i veći deo sveta u razvoju, a sve uprkos planova supersila i nekih nesvrstanih zemalja (Jugoslavija, Indija, Egipat). U tom trenutku, broj Sukarnovih poseta njegovim nesvrstanim prijateljima se smanjio, dok je znatno porasato broj susreta sa kineskim zvaničnicima, a KPI je postala glavni oslonac vlade.

Peking je, za razliku od ostalih suparnika, uspeo da dovede u istu liniju svoju proklamovanu politiku i bazične interese Indonezije, dok je Aidit bio garant stabilnosti takve politike. Stoga je Džakarta konačno zaključila da je Kina beskompromisna u nastojanjima da se odbrane indonežanski interesi, kineska retorika je bila u skladu sa Sukarnovom vizijom sveta podeljenog u dva tabora (new emerging forces i old established forces), dok su nastojanja Jugoslavije, Indije i Sovjetskog Saveza bila smatrana za oportunistička. Tako su indonežanska politika „konfrontacije“ i kineski „zaokret ulevo“ postali moćni politički saveznici. Iako je Sukarno privatno rekao jugoslovenskim zvaničnicima da će održavati izbalansiran odnos sa Pekingom, pod ekstremnim okolnostima bilo je teško voditi takvu iznijansiranu politiku (neophodna podrška KPI i radikalna retorika oko Malezije).

Iz jugoslovenske perspektive, očuvanje indonežanske nesvrstane pozicije bilo je ključno za budućnost nesvrstanog pokreta. Uprkos ideološkim napadima KPI na Jugoslaviju, Tito je odlučio da pruži podršku Indoneziji u UN oko pitanja Irijana i Malezije, sve kako bi svog starog prijatelja zadržao i kao pouzdanog političkog saveznika. Ipak, Tito je ubrzo osetio koliki uticaj je Peking već imao na Sukarna kada je došlo do oštrih razmimoilaženja dva predsednika na Kairskoj konferenciji. Kako se to vidi iz arhivske građe, uporedo sa rastom kineskog uticaja u Indoneziji, vodeće nesvrstane zemlje i SSSR polako su okretali leđa Sukarnu, iako to još uvek nije bilo javno proklamovano. Na taj način, otvorena indonežanska podrška Kini u njenom graničnom konfliktu sa Indijom dovela do toga da Nju Delhi uspostavi bliske odnose sa Malezijom, uprkos indonežanskim protestima. Ovakvu tendenciju je KPI često slikala kao rezultat zavere Beograda i Moskve, podržane od strane Indije, protiv novog spoljnopolitičkog kursa Džakarte.

Iako nije bilo reč ni o kakvoj zaveri, svi ovi akteri stvorili su sinergiju interesa u odnosu na Indoneziju, uprkos ranijim razmimoilaženjima. Kada je Indonezija početkom 1965.g. odlučila da napusti UN posle prijema u članstvo Malezije, Tito je organizovao međunarodno posredovanje kako bi odgovorio Sukarna od takve ideje, ali sve je bilo uzalud. Tada je Indonezija odlučila da zatraži znatnu ekonomsku podršku od Kine, vrednu više stotina miliona dolara, čvrsto vezujući svoju političku sudbinu za Peking. Obe strane su ozbiljno razmatrale ideju da, osim organizovanja alternativnih olimpijskih igara, što su mnoge nesvrstane zemlje odbile, istovremeno pokrenu inicijativu da se stvori alternativna međunarodna organizacija koja bi zamenila UN i okupila sve dosledne anti-imperijalističke i anti-kolonijalne snage u svetu. Međutim, Sukarno je već tada došao na kraj svog političkog puta.

Iako i danas postoje brojne kontroverze oko državnog udara od 30. septembra 1965.g. i uloge svih međunarodnih aktera, taj događaj doveo je do radikalne promene unutrašnje i spoljne politike Indonezije, kao i do potonjeg Sukarnovog pada. Neuspeli udar indonežanskih komunista koji je doveo do pogibije četiri indonežanska generala, doveo je do žestokog protivudara armijskih snaga koje su se upustile u potpuno uništenje svih pro-komunističkih i pro-kineskih snaga u zemlji. Sukarnova konkretna uloga ni danas nije razjašnjena, naročito da li se radilo o njegovom pokušaju da se jednim udarcem oslobodi neposlušnih generala, ali i preterano moćnih komunista, ali su se događaji otrgli kontroli i kasnije su doveli do uspona generala Suharta kao novog lidera. Pored toga, umešanost američkih obaveštajnih službi u organizovanju armijskog udara danas je skoro potpuno izvesna, što je verovatno i bio okidač za prerano organizovani komunistički prevrat. Ništa nije jasnije ni sa sovjetskom ulogom, iako jedan od pokretača ovih događaja može biti i pretnja Moskve da bi ograničila vojnu pomoć. Ono što je, pak, izvesno jeste da nijedan od velikih aktera, osim Kine, nije bio zainteresovan za Sukarnov dalji opstanak.

Pored toga, uprkos brojnih potonjih optužbi o kineskoj umešanosti u komunistički puč, nije moguće detaljnije rekonstruisati ni kinesku ulogu, iako je vrlo verovatno da se Kina naknadno uključila kako bi učinila sve da spasi sopstvene pozicije posle neuspele avanture KPI. Ono što je, itekako, bilo izvesno jeste da su ovi događaji doveli do brutalnog prekida kineskog uticaja u Indoneziji, uprkos potonjoj Sukarnovoj tajnoj misiji gospođe Supeni kod kambodžanskog prica Sihanuka februara 1966.g. kako bi se ponovo normalizovali odnosi. Indonežanska armija više nije bila zainteresovana za bliske odnose sa Pekingom. Događaji sa kraja 1965.g. stavili su indonežansko-kineske odnose na višedecenijski led.

Međutim, događaji u Indonezij znatno su zabrinuli Jugoslaviju i druge nesvsrtane zemlje da bi ta zemlja mogla da preduzme kurs ka približavanju Zapadu i time u potpunosti napusti nesvrstani politiku. Avanturizam sukobljenih strana u Džakarti mogao je znatno potkopati interese nesvrstanih i socijalističkih zemalja, pa se čak razmišljalo o organizovanju novih levih snaga koje bi se držale kursa nesvrstanosti, a bile i politički bliske Moskvi, te bi se tako smanjio uticaj indonežanske armije na spoljnu politiku. Svima je bilo jasno da se na Sukarna više nije moglo računati. Novi indonežanski ministar spoljnih poslova Adam Malik posetio je Jugoslaviju, Egipat i Alžir septembra 1966.g. i pružio je čvrste garancije da će Indonezija obnoviti svoju ulogu u Pokretu nesvrstanih zemalja i da neće pristupati nijednom vojnom savezu. On se istovremeno založio da se poveća ekonomska razmena između nesvrstanih zemalja kako bi Indonezija što brže izašla iz ekonomske krize. Tu se najviše računalo na Jugoslaviju kao na jednu od retkih zemalja čiji je uticaj preživeo Sukarnov odlazak sa vlasti 1967.g.

Kao što smo videli iz prethodnog izlaganja, nemogućnost da Sukarno odigra ključnu i vodeću ulogu među nesvrstanim zemljama, kao i kurs ka regionalnoj konfrontaciji, ostavili su Indoneziju bez mnogih starih saveznika i samo sa jednim novim koji nije mogao da nadomesti sve ranije međunarodne veze. Čak ukoliko je Sukarno i pokušao da se vrati na jedan neutralniji kurs između Kine, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država, nemili događaji krajem 1965.g. su ga u tome pretekli. Nova faza u indonežanskoj istoriji je počela, dok se od tada Džakarta pretežno koncentrisala na regionalnu saradnju u okvirima ASEAN-a, sa jasnim opredeljenjem za saradnju sa svima van blokovskih okvira.

Osnovni biografski podaci:

Mr Jovan Čavoški je istraživač-saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Trenutno završava doktorske studije na Pekinškom univerzitetu, Školi za međunarodne studije, iz oblasti istorije međunarodnih odnosa (tema teze: „Između nesvrstanosti i afro-azijanizma: Kina, Jugoslavija i borba unutar Trećeg sveta 1954-1965“), a paralelno radi i doktorat iz istorije na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, Univerziteta u Beogradu (tema teze: „Jugoslavija, Burma i velike sile 1948-1963“). Osnovne studije istorije završio je 2005. godine na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, gde je 2007. godine odbranio magistarski rad pod naslovom „Jugoslavija i kinesko-indijski konflikt 1959-1962“, koji je 2009. godine objavljen kao monografija u izdanju Instituta za noviju istoriju Srbije. Bavi se istraživanjem istorije Hladnog rata, pre svega u Trećem svetu, evolucijom jugoslovenske nesvrstane spoljne politike, nastankom i razvojem samog Pokreta nesvrstanih, kao i delovanjem velikih sila, naročito NR Kine i Indije, na istom prostoru. Učestvovao je sa radovima na međunarodnim konferencijama u Beogradu, Pekingu, Šangaju, Hong Kongu, Santa Barbari, Hamburgu, Moskvi, Vašingtonu, Lisabonu, Montrealu, Džakarti, Palermu itd., a obavio je i studijske boravke i arhivska istraživanja u Kini, Indiji, SAD, Rusiji, Kubi, Mjanmaru itd. Objavio je niz radova u domaćim i stranim časopisima i zbornicima radova.