Intervju sa Miladinom Miloševićem, direktorom Arhiva Jugoslavije

U Džakarti je, nedavno, potpisan Memorandum o razumevanju između Arhiva Jugoslavije i Nacionalnog arhiva Republike Indonezije. Memorandum su potpisali v.d. direktora Arhiva Jugoslavije Miladin Milošević i direktor Asihin. Tim povodom je v. d. direktora Arhiva Jugoslavije gospodin Miladin Milošević razgovarao sa generalnim sekretarom Društva Markom Jelićem i članom Upravnog odbora Društva Borislavom Korkodelovićem, za internet stranu „Nusantare“.

Gospodine direktore, možete li nam reći više i detaljnije o tom dokumentu, šta iz njega proizlazi, i kakvi su planovi Arhiva Jugoslavije kada se radi o saradnji u toj oblasti sa Indonezijom?

To je Memorandum o razmevanju u oblasti arhivske saradnje. Arhivska saradnja podrazumeva razmenu stručnjaka, rad na zajedničkim izložbama, na objavljivanju dokumenata na određenu temu, npr jugoslovensko-indonežanskih odnosa, iz bilo koje oblasti, da li iz političke, diplomatske, kulturne, privredne istorije, zavisno od toga šta dva arhiva sadrže. Saradnja podrazumeva i organizovanje određenih susreta, okruglih stolova, konferencija, istoričara naših i indonežanskih, itd.

Dakle, to je nekoliko segmenata, a kada bi iz svakog uradili po nešto, to bi zaista bilo impozantno.

Lično ne bih ulazio u potpisivanje nekog dokumenta sa drugim arhivom ukoliko ne bih imao neku viziju da li mi to možemo da ostvarimo ili ne. Mi smo, i tokom susreta sa kolegama u Indoneziji, razgovarali o nekim od tih tema, kada, kako i šta bi mogli da uradimo. Predložio sam ono što možemo najbrže da uradimo, a to je izložba na temu jugoslovensko-indonežanskih odnosa od početka pa do danas. Bio bi to pregled diplomatskih odnosa, susreta na vrhu – šefova država, predsednika vlada ili vladinih delegacije, koje su iz Jugoslavije išle u Indoneziju, i dolazili iz te zemlje ovde. Povod bi bio Dan nezavisnosti Indonezije.

Možemo napraviti izložbu koja bi sve posetioce zainteresovala ili podsetila na istoriju odnosa između naše dve države.

Koliko je Memorandum pripreman? Koliko ste radili na njemu, Vi u Arhivu Jugoslavije i kolege iz Indonezije?

Prvi kontakt smo imali kada su, u maju 2011. godine u Beogradu, boravile kolege iz Muzeja Azijsko-afričke konferencije iz Bandunga. U to vreme smo pripremali izložbu dokumenata o Beogradskom samitu nesvrtanih čija je pedesetogodišnjica obeležena u septembru 2011. Indonežanske kolege su tražile u Beogradu dokumenta vezana za Bandušku konferenciju iz 1955, koje imamo u Arhivu Jugoslavije i uopšte materijale o nesvrstanima. Dali smo im kopije koje su nam bile na raspolaganju u tom momentu i oni su napravili izložbu. Prilikom nedavne posete Indoneziji video sam u Bandungu tu muzejsku postavku, koja je urađena na impozantan način. U maju 2011. predložili smo da saradnju nastavimo u okviru međusobno potpisanog dokumenta. Nazvali smo ga Memorandum o razumevanju. Znači da je dokument pripreman od maja 2011. do marta 2013. godine. Posle usaglašavanja Memorandum smo, 13. marta 2013. godine, potpisali u Džakarti.

Da li postoje neki slični memorandumi, slični dokumenti koje ste potpisali u nedavnoj prošlosti sa arhivima u drugim državama?

Mi ostvarujemo saradnju i potpisali smo memorandume – sporazume o saradnji sa desetak nacionalnih arhiva. Postoji saradnja i sa arhivima zemalja sa kojima smo nekada činili zajedničku državu.

Sem te međunarodne dimenzije Arhiva, koje su njegove glavne aktivnosti?

Glavne aktivnosti arhiva i glavni zadatak arhiva je da sačuva, zaštiti, obradi i pruži na korišćenje istraživačima i svim zainteresovanima dokumenta iz nadležnosti Arhiva Jugoslavije. Svaki arhiv to radi. Da li je to državni arhiv, da li je gradski, pokrajinski, opštinski, ali u osnovi to su glavni zadaci arhiva.

Sve ono izvan toga je nešto što je rezultat ovih aktivnosti, publikovanje dokumenata, pripremanje izložbi dokumenata, organizovanje konferencija na određene teme i slično. Bez sređenog i obrađenog arhiva, odnosno arhivskih fondova, teško možemo govoriti i o publikovanju, saradnji i objavljivanju dokumenata, izradi izložbi i slično.

A pošto vi sredite i obradite arhivsku građu, onda je ona dostupna istoričarima na dalje istraživanje?

Svima, ne samo istoričarima. Bilo ko, ko želi da istražuje, može da dođe u čitaonicu Arhiva. Znači, istraživanja u Arhivu, nije privilegija samo naučnih radnika i istoričara. Dolaze studenti i obični građani, i akademici, novinari, muzealci, arhivisti, stručnjaci svih profila, odnosno svaki čovek koji je zainteresovan da istraživuje neku temu. Istražuju i porodična stabla – nešto što je vezano lično za porodicu, za pojedinca, do tema koje su međunarodnog karaktera.

Znači, običan građanin bi mogao u Arhivu da potraži i nešto što se odnosi na njegovu porodici?

Da, ali samo u onom delu koji se odnosi na rad u državnim organima. Nemamo matične knjige, jer nisu u našoj nadležnosti. Znači, ti geneološki podaci mogu da se prate kroz personalna dosijea zaposlenih koja su radili u državnim institucijama u Jugoslaviji od 1918. godine. I u njima su sadržani podaci o mestu rođenja, roditeljima, školovanju, napredovanju u službi i sl.

Koliko ste zadovoljni korišćenjem fondova Arhiva? Koliki je stepen njihovog korišćenja?

Čitaonica Arhiva je krajem 1960-ih otvorena za istraživače. Od tada do danas, više od 12.000 istraživača je posetilo čitaonicu. Koristi se celokupna građa dospela za korišćenje i zavisno od teme istraživanja.

Teme za koje su posetioci zainteresovani se kreću od lokalnih do najsloženijih međunarodnih. S obzirom šta je Jugoslavija predstavljala, čak i Kraljevina, a posebno Republika u svetu, normalno je za očekivati da ljudi iz celog sveta istražuju, a posebno iz zemalja koje su članice Pokreta nesvrstanih. Istražuju odnose, ne samo Jugoslavije i drugih država, već i veze nesvrstanih zemalja, onih iz jugoistočne i centralne Evrope.

Jugoslavija je bila respektovana zemlja. O tome govore dokumenta naših fondova.

U Arhivu smo, takođe, organizovali pet konferencija koje izlaze iz okvira domaćih tema, odnosno tiču se međunarodnih. Čak smo i sa Londonskom školom ekonomije i političkih nauka (LSE) organizovali dve konferencije na temu velikih sila i malih država u Hladnom ratu. Među učesnicima na obe konferencije bio je i Arne Vestad, (D. Odd Arne Westad) jedan od najvećih stručnjaka za istoriju Hladnog rata, profesor na LSE. Na prvoj od tih konferencija učestvovao je i Džim Hežberg ( James G. Hershberg) sa Njujorškog Univerziteta.

U maju 2012. smo na temu Nesvrstani i hladni rat imali međunarodnu konferenciju na kojoj je bilo 20-ak učesnika, u glavnom iz inostranstva.

Sve to svedoči o značaju našeg arhiva. Mislim da u važnim istraživačkim centrima, institutima, univerzitetima u svetu, Arhiv Jugoslavije figurira kao mesto koje ne može da se zaobiđe u istraživanju tema Balkana, centralne i jugoistočne Evrope i istorije zemalja tzv. Trećeg sveta i pokreta nesvrstanih.

Kakva je lična karta Arhiva?

Ova institucija je osnovana 1950, pod nazivom Državna arhiva. Zadatak joj je bio da prikuplja, štiti, sređuje i obrađuje istorijsko – arhivski materijal u cilju očuvanja i naučnog istraživanja.

Arhiv, u osnovi, i danas ima te zadatke, s tim što je danas zaokružena istorijska celina, period od 1918. do 2006. godine dok je postojala zajednička država. I tu se završava nadležnost ovog arhiva. Znači, dokumenta nastala radom centralnih državnih organa i organizacija Kraljevine Jugoslavije, SFRJ, Savezne Republike Jugoslavije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore do 2006.

Arhiv je preuzeo najveći deo fondova, oko 850 što čini niz arhivskih kutija od preko 250 hiljada, od oko 25 kilometara. Na preuzimanje čeka još, oko 15-ak kilometara arhivske građe.

Na dokumentima arhiva, arhivskim fondovima, tokom istraživanja je urađeno preko 700 doktorskih disertacija, oko 600 magistarskih radova, isto toliko diplomskih, preko 2700 monografija, nebrojano članaka studija i sl. Mi smo Arhiv koji iza sebe ima više od 100 različitih publikacija iz arhivistike i istoriografije, stručni časopis „Arhiv“…

Koliko imate zaposlenih?

Sada je to ukupno 60 ljudi.

Koliki je budžet, ukoliko nije tajna?

Nije veliki. I nedovoljan je. Kao što je i nedovoljan broj zaposlenih.

Arhiv je u nadležnosti Ministastva kutlure?

Da. I ne mogu, a da ne kažem kako imamo razumevanja u Ministastvu kutlure. Mi smo, pre dve godine, ovo je druga grejna sezona, uspeli da dobijemo sredstva iz budžeta, preko Ministarstva kulture, da sagradimo novu kotlarnicu na plin. Do tada smo imali kotlarnicu u zgradi, a to je poražavajuća činjenica, za objekat koji je zaštićen kao spomenik kulture, a ono što je u njemu je od izuzetne važnosti, kulturna baština prvorazrednog značaja. Izmeštanjem kotlarnice van zgrade, učinili smo veliku stvar i za bezbednost arhivske građe, i za bezbednost zaposlenih, i na kraju krajeva i okoline. Podržavaju naše projekte.

Kakve ste utiske poneli posle boravka u Indoneziji?

Zaista smo naišli na prijateljski, srdačan prijem. Domaćini su na svakom koraku to iskazivali. Nadamo se da ćemo biti u prilici da jedan deo tog njihovog gostoprimstva i prijateljstva uzvratimo kada kolege iz Nacionalnog arhiva Republike Indonezije budu naši gosti, sledeće godine.

Tokom posete Indoneziji, imao sam susret sa unukom prvog predsednika Republike Indonezije, g-đom Puan Maharani, kojoj sam uručio kopije pisama predsednika Sukarna predsedniku Jugoslavije Titu. Na tom poklonu gospođa Puan Maharani se pismeno zahvalila. Ona ima zvaničan poziv da poseti Srbiju, a ja sam je, naravno, pozvao da u okviru te posete poseti i Arhiv Jugoslavije, što je i prihvatila.

Ta pisma nisu protokolarna, već se odnose na najznačajnija pitanja iz Pokreta nesvstanih, svetske politike i svetskih problema, i pitanja odnosa između Jugoslavije i Indonezije. Ta pisma su dragocena i za porodičnu istoriju, što je g-đa Maharani i naglasila. Neka od pisama, o kojima je reč, pisana su rukom, dakle ona su i sa te strane unikatna.