Indonezija gradi infrastrukturu za bolje sutra

Privreda Indonezije, sa strateškom lokacijom u srcu sve većeg tržišta Jugoistočne i istočne Azije, nudi poslovnim ljudima iz Srbije značajne mogućnosti za plasman njihovih roba kao i povoljno okruženje za ulaganja. Istovremeno, postoji svest da je Srbija, sa nizom sporazuma o slobodnoj trgovini zaključenim sa drugim državama, dobro pozicionirana da bude partner indonežanskom biznismenima kada prodaju svoje proizvode na trećim tržištima.

Ovo je poruka koju ponavljaju ambasador Indonezije u Srbiji Njegova ekselencija gospodin Semuel Samson i njegovi saradnici tokom susreta sa ovdašnjim potencijalnim partnerima poslovnim ljudima iz njihove domovine. Nedavno su sa mogućnostima ovakve poslovne saradnje upoznati i rukovodeći ljudi beogradskog „Energoinvesta“,sa generalnim direktorom Vladimirom Milovanovićem na čelu. Razgovoru u sedištu „Energoprojekta“ na Novom Beogradu prisustvovao je i Borislav Korkodelović, član Upravnog odbora Društva srpko-indonežanskog prijateljstva „Nusantara“.

Pomenuta poruka iz Ambasade Indonezije dolazi u vreme kada ta prostrana (1,9 miliona kvadratnih kilometara) i mnogoljuda država (oko 250 miliona stanovnika) beleži značajan privredni rast, a različite prognoze govore da bi ta zemlja mogla u skoroj budućnosti da uđe među 10 vodećih ekonomskih sila sveta. U protekloj deceniji je prosečna stopa rasta ukupnog domaćeg proizvoda (BDP) u Indoneziji bila 5,3 odsto.

U period od pet godina, zaključno sa 2012. Indonezija je, uprkos značajnom usporavanju u svetskoj privredi zbog globalne finansijske i ekonomske krize, beležila stope rasta od oko šest odsto, sa izuzetkom 2009. kada je ostvareno 4,6 odsto. Važan je bio i kvalitet rasta, čiji su izvor bili značajna uloga investicija i izvoza, pad nivoa nezaposlenosti i siromaštva, te poboljšanje ravnomernije distribucije ekonomskog napretka po regionima države. Javni dug Indonezije je kao procenat GDP opao sa 83 odsto u 2001. na manje od 25 u 2011.

Prošle godine privreda Indonezije porasla je po stopi od 6,23, a u ovoj vlada očekuje 6,8 odsto. Nominalni BDP (onaj koji nije umanjen za inflaciju) Indonezije je u 2012. izneo 928 milijardi dolara, a meren paritetom kupovne moći (PPP, po tržišnim cenama) više od 1,2 biliona dolara. Nominalni BDP per capita je u Indoneziji u 2012. vredeo 3.797 dolara, a meren PPP je bio 4.943.

Privreda Indonezije je peta po veličini u Aziji i 15 ili 16. u svetu (zavisno od kriterijuma za merenje BDP, zbira proizvedenih roba i usluga u zemlji tokom jedne godine). Indonezija je članica je Grupe 20 (G-20) najmoćnijih ekonomija sveta i velikih privreda u brzom usponu, predsedava Azijsko-pacifičkom ekonomskom zajednicom (APEC), a biće i domaćin konferencije ministara Svetske trgovinske organizacije (STO) u decembru 2013.

U prilog Indoneziji idu solidna politička stabilnost, to što je treća najmnogoljudija demokratija u svetu i zemlja sa najvećim brojem vernika islama, koji u toj zemlji karakteriše umerenost. Vlasti usvajaju štedljive ekonomske i razvojne politike.

Indonezija ima najveću privredu u okviru Udruženja zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN), značajne političke, ekonomske i kulturne organizacije u tom delu Kontinenta. ASEAN okuplja 10 država i 600 miliona stanovnika, a kao celina predstavlja osmu ekonomiju u međunarodnoj privredi.

Izvanredan rast beleže i kompanije iz Indonezije. Nedavno je Erbas potpisao najveći pojedinačni sporazum sa indonežanskom vazduhoplovnom kompanijom Lajon, vredan 24 milijardi dolara za isporuku 234 putnička aviona. Lajon je 2012. ugovorio sa Boingom kupovinu aviona vrednih 21,4 milijardi dolara.

Kompanije su u nastupu podržane snažnim, pouzdanim finansijskim sektorom. Rakjat Indonesia, Bank Mandiri, Bank Central Asia, Bank BNI i Bank Danamon našle su se 2012. na listi Global 2000 najuspešnijih kompanija na svetu, koju sastavlja američki poslovni časopis Forbs.

U regionu Indonezija ima najbrojniju srednju klasu. Projekcije su da će do 2020, u Indoneziji 58 odsto stanovnika (od ukupno 270 miliona žitelja te godine) biti svrstano u srednju klasu sa prihodima od 5.000 do 15.000 američkih dolara godišnje. Do 2030. će tržište Indonezije omogućiti ulaganja vredna 1,8 biliona SAD dolara.

Paralelno sa održavanjem visoke stope rasta, administracija predsednika Republike Susilo Banbang Judojonoa je, 2011. godine, donela 15-togodišnji master plan privrednog razvoja (MP3EI) kako bi podstakla brz, uravnotežen, pravedan i održiv ekonomski razvoj zemlje. Na kraju tog perioda Indonezija bi bila svetska baza za proizvodnju hrane, centar za preradu poljoprivrednih proizvoda, minerala i energenata, kao i globalne logistike.

Po MP3EI, 22 glavne privredne aktivnosti bi trebalo da budu integrisane u osam programa: poljoprivredu, rudarstvo, energiju, industriju, pomorsku pirvredu, turizam, telekomunikacije i razvoj strateških područja. Identifikovano je i šest ekonomskih koridora – Java, Sumatra, Kalimantan, Sulavezi, Bali-Nusa Tengara (NT) i Papua-Molučka ostrva.

Sumatra bi bila centar za proizvodnju i preradu sirovina i korišćenje energetskih izvora, a Java pokretač nacionalne industrije i uslužnih delatnosti. Kalimantan bi postao centar rudarstva i eksploatacije energetskih potencijala, a Sulavezi za proizvodnju i preradu poljoprivrednih proizvoda, područje plantaža, ribarske industrije, te eksploatacije rude nikla. Bali i NT bi postali središte turizma i podržali proizvodnju hrane, dok bi Papua i Moluci bili centar za razvoj prehrambene industrije, ribarstva, energije i rudarstva.

MP3EI je zasnovan na sledećim strateškim inicijativama:

Podsticanje realizacije investicija velikog obima u 22 osnovnih ekonomskih oblasti;
Sinhronizacija nacionalnog akcionog plana za revitalizaciju realnog sektora;
Razvoj centara izuzetnosti u šest ekonomskih koridora;

Osnovna strategija MP3EI je:

Razvoj privrednih potencijala kroz ekonomske koridore;
Snažnije povezivanje unutar zemlje;
Povećanje sposobnosti radne snage, nauke i tehnologije;

Razloga za MP3EI je mnogo.

Unapređena javna infrastruktura značajno će doprineti smanjenju siromaštva i smanjenju nejednakosti u prihodima širom Indonezije. Naime, očekuje se da unapređivanje infrastrukture, naročito saobraćajne i elektroprivredne, omogući rast prerađivačkog sektora i veće zapošljavanje u njemu.

Dalje, Indoneziji će do kraja 2018. biti potrebno više od 320 teravat sati (TWh, ili 1012 vata) struje što predstavlja godišnji rast od 8,98 odsto. Pri tome bi 77 odsto struje poticalo od interkonekcijskog sistema JAMALI (Java-Madura-Bali). JAMALI je najveći dalekovod u Indoneziji i najznačajniji je za privrednu aktivnost u zemlji.

Trenutno Nacionalna elektrodistribuciona kompanija (PLN), ima 40 miliona korisnika, od kojih su polovina sa nižim primanjima. Prosečna potrošnja ove grupe je 120 kilovatčasova (kWh) dnevno (približno dovoljno za rad jednog frižidera, televizora i četiri sijalice).

Prema procenama do 2018. struja će doći do 68,1 miliona korisnika, što predstvlja prosečan rast od 2,7 miliona godišnje. To će dovesti do poboljšanja razmere elektrifikacije, sa 64,8 odsto u 2008. na 95,5 u 2018.

U je 2008, broj „vozila po kilometru kvadratnom“ dostigao je 58, značajno povećanje u odnosu na 13 u 1995. Broj motorcikala je povećan za oko 67 odsto u periodu od 2004. do 2008.

Tokom sedam godina zaključno sa 2011, prosečna brzina vozila smanjena je za oko 25 odsto, sa 26 km na čas (km/h) na 20 km/h, dok je broj motorcikala utrostručen. Oko 47 odsto stanovništva troši 20 odsto prihoda na prevoz, dok daljih 16 odsto troši i 30 odsto.

Istraživanja pokazuju da su u Indoneziji 41 odsto lokalnih puteva i 24 odsto u provincijama u lošem stanju. Ekonomski gubitak zbog neefikasnog transpotnog sistema dostiže 5,5 biliona rupija godišnje, a gubitak uzrokovan lošim kvalitetom vazduha je 2,8 biliona rupija.

Zakrčene luke i sve veći logistički troškovi su glavna ograničenja za razvoj prerađivačkog sektora. Prosečno vreme koje brod provede u Tanjung Prijoku, u glavnoj indonežanskoj luci, produženo je sa 4,9 dana u 2010. na 6,7 dana u januaru 2012. To treba uporediti sa jednim do dva dana u najefikasnijim lukama u Aziji. Prevoz kontejnera iz Tanjung Prioka, koji je u severnim delovima glavnog grada Džakarte, u 56 kilometara udaljenu industrijsku zonu Cikarang, na Zapadnoj Javi košta 750 dolara, gotovo 70 odsto skuplje nego prebacivanje kontejnera na istom rastojanju u Maleziji. Ta razlika nastaje uglavnom zbog preopterećenosti saobraćajnica u Indoneziji.

Dalje, avionima je u Indoneziji prema podacima za 2008, letelo oko 80 miliona putnika, ili manje od šest odsto ukupnog stanovništva te zemlje. Uz ekonomski rast u budućnosti, broj putnika u aviosaobraćaju mogao bi da poraste na više od devet odsto godišnje.

Tri najveća aerodroma u Indoneziji suočena su sa pretrpanošću. Na Sokarno-Hata aerodromu u Džakarti, prenatrpanost je dostigla 68 odsto, dok je na Ngura Rai aerodromu na Baliju, cifra dostigla zapanjujućih 300 odsto. Aerodromska infrastruktura moraće da raste za više od 32 odsto godišnje, s obzirom na povećanje broja putnika.

U martu je ministar transporta E. E. Mangindan saopštio da će tokom ove godine biti otvoreno 12 novih aerodroma. Ti aerodrome su rasuti širom arhipelaga, no, većina je izgrađena na udaljenim ostrvima na istoku Indonezije.

Još sedam će biti funkcionalno u 2014. dok je za 2015. predviđeno otvaranje pet novih aerodrome. Tako će zaključno sa 2015. Biti ukupno 24 nova aerodrome koji će, u skladu sa MP3EI ojačati insfrastrukturu i povezanost zemlje važdušnim linijama, kazao je ministar Mangindan.

Planirano je da izgradnja infrastrukture za podršku povezivanju centara ekonomskog rasta unutar Indonezije i među koridorima radi lakšeg prikupljanja i distribucije roba teče u tri faze: od 2011. do 2015, od 2016. do 2020. i od 2021. do 2025.

Ukupne investicije u luke, železnice, aerodrome, električne centralne i sisteme vodovoda, u okviru master plana od 2011. do 2025. iznose oko 437 milijardi dolara (oko četiri triliona rupija), ili polovinu indonežanskog GDP u 2011. Očekuje se da će sredstva doći iz zvaničnih zajmova ili subvencija, vladinog budžeta, državnih preduzeća (SOE), privatnog sektora, te mešovitog finansiranja, odnosno javno–privatnog partnerstva (PPP). U Džakarti očekuju da će za unapređivanje infrastructure privatni sektor učestvovati sa 49 odsto, država a 12, državne firme sa 18, dok će kroz PPP biti obezbeđeno 21 odsto investicija.

Vlada navodi kako je stvorila povoljnu poslovnu klimu i da u Indoneziji postoji nerestriktivan investicioni režim. Postoje fiskalni podsticaji za strane ulagače; pojednostavljen je proces izdavanja dozvola za investiranje; liberalan je režim iznošenja profita; zaključeni su poreski sporazumi sa 50 država, uključujući Južnu Koreju iz koje dolazi značajan broj investitora; minimalna su ograničenja na vrednost ulaganja; a strani ulagači mogu da u potpunosti ili većinski poseduju investicije u većini sektora. Indeks percepcije korupcije je od 1,07 u 2000. godini dostigao 2,06 u 2008, a poslednje četiri godine, KPK je procesuirala više od 550 slučajeva i izvela na sud više od 1.400 privatnika i vladinih zvaničnika.

U razloge koji govore u prilog ulaganja u Indoneziju navedena je i stabilnost vlade predsednika Judojonoa koja je, tokom dva mandata (2005-2014), dokazala posvećenošt tržišnoj ekonomiji. Prema oceni u Džakarti, međunarodni činioci i poslovna zajednica su prepoznali političku volju aktuelne vlasti da budu izvršene reforme kako bi bila stvorena bolja investiciona klima i smanjila korupcija.

Prema vodećoj globalnoj poslovnoj školi IMD iz Lozane, Indonezija je napravila „spektakularne poteze“ što je rezultiralo skokom za devet mesta na najnovijoj Godišnjoj listi konkurentnosti, na 42. sa 51. pozicije iz 2008. U izveštaju Svetske banke o olakšavanju poslovanja takođe je primećeno poboljšanje poslovne klime u Indoneziji i njenih standarda korporativnog upravljanja.

Vlada je u 2012. preduzela još dva koraka kako bi uklonila prepreke za razvoj infrastrukture: Prvo, uvela je pravila za primenu novog zakona o kupovini zemljišta koji je usvojen u Parlamentu u decembru 2011, kojim se želi obezbeđivanje više sigurnosti u rešavanje kupovine nekretnina za infrastrukturu. Drugo, osnovala je fond podrške PPP.

Nacionalni zakon o sticanju zemljišta, je u avgustu 2012. ojačan Predsedničkim uputstvom. Za akviziciju zemljišta namenjenog javnim projektima predviđen je period od 583 dana, dok ranije nije bio navođen nikakav vremenski period. Međutim, u poslovnim krugovima u Indoneziji upozoravaju kako zakon o dobijanju zemljišta nije dovoljno fleksibilan, a za njegovo sprovođenje nema dovoljno sredstava u državnom budžetu.

Ove godine, službenici razmatraju pravila za investiranje, uključujući i listu industrija u kojima nisu dozvoljena ili su samo delimično dozvoljena strana ulaganja.

Prema indonežanskom Odboru za koordiniranje ulaganja (BKPM) u zemlji su domaće i strane investicije u 2012. vredele 32,6 milijardi dolara. Od toga su strane direktne investicije (FDI) u 2012. dostigle 22,8 milijarde dolara, povećanje od 26 odsto u odnosu na prethodnu godinu.

Za 2013. se očekuju ulaganja od 40,6 milijardi dolara, od čega su u prvom kvartalu ostvarene 8,3 milijarde Indonezija je od 2010. „dragana“ stranih investitora. Krajem 2011. i početkom 2012. su bonitetske agencije povećale investicijski rejting Indonezije, prvi put od 1997. To što su agencije Fič i Mudiz podigli kreditni rejting Indonezije, omogućilo je bolju pregovaračku poziciju investitorima u građevinarstvo i putnu infrastrukturu u Indoneziji ukoliko traže sredstva na tržištima kapitala.

Odnos investicija prema GDP je od 2009. dostigao oko 10 odsto, najviši za poslednjih 18 godina. U periodu 2001-2007. iznosio je između šest i osam odsto.

Samo u 2013. predviđeno je da ukupne vladine investicije iznose oko 20 milijardi dolara. Vlada planira da u ovoj godini, takođe, privuče i druga sredstva za finansiranje ove faze MP3EI.

U početnoj fazi je predviđena realizacija 40 prioritetnih projekata vrednih 34,8 milijardi dolara. Oni su uglavnom na Javi i Sumatri, koja su prvo i četvrto na svetu ostrvo po gustini stanovnika.

Vlada je, u novembru 2012, objavila kako je spremna da privatnom sektoru ponudi 14 infrastrukturnih objekata vrednih 6,1 milijardu dolara. Studije izvodljivosti, konkursna dokumentacija i zemljište za te projekte su dostupni i treba da prođu kroz tendersku proceduru sredinom ove godine.

Prema ADB, već je ostvaren napredak u oblasti infrastrukture u okviru programa MP3EI. Prošle godine je započeo rad na 182 infrastrukturna projekta vredan 65 milijardi dolara. Finansiranje je došlo iz privatnih kompanija (44 odsto), državnih preduzeća (20), Vlade (19), i PPP (17). Gotovo 40 odsto od navedenog iznosa namenjeno je slabije razvijenim istočnim provincijama. Za ovu godinu su planirani dodatni projekti.

U u 2013. su budžetska izdvajanja za infrastrukturu uvećana za 55 odsto, mada Azijska banka za razvoj (ADB) procenjuje da će rezultat biti manji od očekivanog usled hroničnih kašnjenja u realizaciji projekata finansiranih iz budžeta. Imajući ovo na umu, vlada usmerava državne kompanije da u većoj meri učestvuju u izgradnji infrastrukture i usklađuje napore kako bi ubrzala finansiranje iz budžetskih stavki.

U 2013. je projektovan rast građevinskog sektora za 7,2 odsto. U 2012. je rast tog sektora izneo 7,6 odsto.

Američka multinacionalna kompanija za bankarske i finansijske usluge Džej Pi Morgan je procenila kako bi realizacija glavnih projekata (u Indoneziji) mogla da doprinese nastavku priliva dobrih vesti preduzimačima u oblasti infrastrukture… Tokom 2012. je kretanje njihovih akcija bilo uglavnom pozitivno.

Naime, tri državne građevinske kompanije Viđaja Karja (WIKA), Adi Karja (ADKI) i Penbangungan Peruman (PTPP) su zabeležili snažan rast akcija tokom 2011. i u prvih devet meseci 2012. godine. Prema Dž. P. Morganu očekuje se da pozitivne vesti o indonežanskoj infrastrukturi budu nastavljene i u prvoj polovini 2013.

Investicije u infrastrukturu i industriju su privukle najviše pažnje, ali je u MP3EI takođe naglašena važnost podizanje vrednosnog nivoa privrede Indonezije i povećanja inovativnosti u njoj. Unapređenjem obrazovanja i povećanjem upisa u škole i na univerzitete, kao i širenjem industrijske baze, vlasti u Indoneziji žele da razviju u tehnološki napredniju ekonomiju, da bude izvoženo više gotovih proizvoda i smanji zavisnost od sirovina čije su cene u većoj meri varirale tokom proteklih pet godina.

Predsednik Jodojono je priznao da Indonezija prvo mora da prevaziđe neke ozbiljne izazove ukoliko želi da ostvari svoju viziju. On je identifikovao „pet bolesti koje mogu dovesti do neuspeha“, među kojima su spora birokratija, sukob interesa u vlastima na nivou regiona (U Indoneziji je poslednjih godina pokrenut proces prenosa vlasti iz Džakarte na lokalne organe), propise koji guše privrednu aktivnost, neispunjena obećanja data investitorima i „nezdrave“ političke faktore.

Potencijalni sporazumi u oblastima saradnje, trgovine i investicija između Srbije i Indonezije su, prema procenama u Ambasadi Indonezije u Beogradu, obezbeđivanje poljoprivrede i hrane; istraživanje i tehnologije; obnovljiva energija, infrastruktura i odbrambena industrija. Neke od ovih oblasti su specijalnosti poslovnog sistema „Energoprojekt“, jednog od najvećih preostalih poslovnih sistema u Srbiji koji i dalje uspešno nastupa u više zemalja u svetu.

U Ambasadi Indonezije smatraju da privreda njihove zemlje nudi značajne šanse kompanijama iz Srbije da prodaju svoje proizvode. Sa druge strane, navode da je indonežanska kompanija “Indofud” osnovala 2011. podružnicu u Srbiji koja kontroliše distribuciju instant rezanaca “Indomie” u 12 država u regionu. “Indofud” namerava da otvori fabriku u Srbiji koja bi proizvodila prehrambene proizvode i distribuirala u region koji doseže do Poljske na severoistoku.