Karling klub Vukovi

Društvo srpsko-indonežanskog prijateljstva NUSANTARA u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda organizovalo je prezentaciju „Indonezija izbliza“ Jelene Savković, člana Društva i Darmasiswa stipendiste, o utiscima posle jednogodišnjeg studijskog boravka u Indoneziji.

U ime Biblioteke, goste je pozdravila saradnik Isidora Injac, a u ime Društva srpsko-indonežanskog prijateljstva „Nusantara“, predsednik dr Aleksandar Raković.

Vlada Republike Indonezije već više od 10 godina dodeljuje Darmasisva stipendije državljanima Srbije koji žele da se usavršavaju na univerzitetima u Indoneziji. Stipendiju sada koristi pet srpskih državljana, a u toku su završne pripreme za dodeljivanje školarina za sledeću akademsku godinu.

Multimedijalno predavanje bila je upečatljiva priča o snažnim utiscima mlade strankinje, o njenom životu 10.000 kilometara daleko od domovine, u potpuno drugačijem kulturnom okruženju, ali i o univerzitetskom aktivnostima u Indoneziji.

Bilo je to iskreno kazivanje kako su se, sva vrata, otvarala Srpskinji koja se našla u najmnogoljudnijom muslimanskoj zemlji na svetu, o dominantnim kulturnim formama u Indoneziji i svakodnevnom životu njenih uvek nasmejanih i preduzimljivih stanovnika, o ključnim institucijama u toj državi i načinu njihovog funcionisanja.

Okupljeni u punoj „Rimskoj dvorani“ BGB mogli su da se upoznaju i sa svakodnevnim pojmovima koji su u indonežanskoj kulturi radikalno drugačiji nego u zapadnoj, kao i sa različitosti tamošnjih 745 etničkih grupa i podgrupa… Savkovićeva je iznela lična osećanja kakvi su zapravo Indonežani i njihova kultura u odnosu na sadašnjost i budućnost.

• 

• 

Nadahnuto izlaganje Jelene Savković je doprinos upoznavanju javnosti u Srbiji, ali i ovdašnjih univerzitetskih krugova sa sve značajnijom ulogom koju imaju države Azije, a među njima posebno Indonezija, s obzirom na njihov ubrzan privredni rast, razvoj visokoškolskog obrazovanja i međuversku toleranciju.

Pre prezentacije, predstavnici „Indofud-Srbije“ podelili su posetiocima pakovanja instant supa i testenina, indonežanskih proizvoda koji je sve popularniji na tržištu Srbije i u regionu.

Razgovor je nastavljen u galeriji Biblioteke, uz prigodan koktel.

• 

• 

---

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1327968/Studiranje+na++Dalekom+istoku.html

---

TRAVEL MAGAZINE – PDF [1.8 MB]

---

INDONEZIJA IZBLIZA

Indonezija je čudna zemlja. Indonežani – divni ljudi.

Međutim, Indonezija nije zemlja za svakoga. To je zemlja za radoznale ljude. To je zemlja za ljude bez berijera, za one koji su kraljevi kompromisa!

Indonezija je zemlja kontradikcija! To je čini neshvatljivom, bogatom, izazovnom.

Mnoštvo pojmova, mnoštvo fundamentalnih socioloških kategorija, mnoštvo svakodnevnih pojmova na tlu evropskog kulturnog nasleđa i u Indoneziji imaju potpuno različit smisao. Neki pojmovi ga tamo – ili ovde – i nemaju!

Ja imam priču o tome kako Indonezija izgleda kroz oči jednog stranca bez barijera, nekoga ko je, što bi mnogi moji rekli, bio dovoljno lud da ode na kraj sveta, i nekoga ko je imao dovoljno strpljenja da se u Indoneziju zaljubi.

U Indoneziju sam otišla zahvaljujući stipendiji Darmasiswa, koju vlada Indonezije nudi svake godine mladim ljudima iz onih zamelja koje imaju diplomatske odnose sa Indonezijom. Program obuhvata kurseve jezika, plesa, kulture i umetnosti sa ciljem da upozna svet sa indonežanskim nasleđem, svakodnevicom i sa onim što bi Indonezija mogla da bude u budućnosti. Moj izbor je bio kurs jezika u Surabaji, glavnom gradu Istočne Jave – prvobitno potpuno novom svetu, a ubrzo – mom novom domu.g

Indonesia Raya – Velika Indonezija

Indonezija po mnogo čemu pripada u top 2, 3, 4 zemlje na svetu:

Guglovani podaci kažu da Indonezija ima:
– 17 000 ostrva
– 240 miliona stanovnika, sa porastom populacije od 1,9%
– najmnogoljudnije ostrvo na svetu koje je i jedno od najgušće naseljenih delova sveta – Javu, sa 138 mil.ljudi i 1 064 duše/km2. Čak 58% populacije Indonezije živi na Javi.
– druga je u svetu po bogatstvu biodiverziteta! To je čini interesantnom ne samo za društvenjake, več i za ljude koji se bave prirodnim naukama, u poslednje vreme posebno ekologijom, jer trenutno postoji jaz između bogatstva prirodnih resursa i svesti o okolini.
– meni najinteresantniji fenomen u Indoneziji je 300 eničkih grupa, sa još više različitih nijansi kultura, tradicija, praksi, čije bogatstvo je plod kako ogromne populacije, tako i bogatog nasleđa.

Istorija i kultura u faktima

Indonežanska svakodnevna praksa, običaji, misao i materijalno kulturno nasleđe su zadivljujući spoj mnoštva uticaja kultura naroda koji su kroz nju ili „preko nje“ prošli.
Oko 2000 godina pne. Austronežani su se doselili sa područja današnjeg Tajvana i pogurali starosedeoce Melanežane na najistočnija ostrva arhipelaga.
Tri velike dinastije su obeležile srednji vek: Srivijaja koje sa svojom trgovinom donosi Hinduizam i Budizam; Saleindra, koja za sobom ostavlja najveći budistički hram u Indoneziji – Borobudur; i Mataram – koja za sobom ostavlje poznati hindu hram Prambanan. Kulturnog nasleđa iz doba dinastije Majapahita se Indonežani jako ponose.
Islamizacija se desila između 13. i 16. veka na Sumatri i Javi.
Prvi kontakt sa Evropljanima bio je 1512. zahvaljujući portugalskim trgovcima, koji su došli sa namerom da monopolizuju promet začina sa Molučkih ostrva.
Godine 1602. dolaze Holanđani sa Dutch East Indies Company, koja 1800. Zvanično proglašava Holandsku koloniju u Indoneziji.
Japanska okupacija označava kraj holandske kolonijalizacije, i snaži pokret za nezavisnost Indonezije.
Ostalo je istorija pod Sukarnom, Suhartom i drugima…

Kako danas izgleda biti belac u Indoneziji?

Biti belac u Indoneziji je neviđeno dobra stvar! Ali u prvih par meseci takođe i zastrašujuće konfuzna stvar…
Kulturni šok je neizbežan…
Indonežani su otvoreni ljudi, vrlo radoznali prema strancima. Činjenica da ne znaju engleski ne smeta da vas svuda prate povici: „Hello, mister! Ver yu kam from?“ Svaki stranac je mister. To je često jedina reč koju običan indonežanski narod zna na engleskom, a i to što znaju, često ne znaju šta zapravo znači. Pošto i sami mnogo vole da pričaju, a vi ih ništa ne razumete, na istom ste.
Gde god da idete svuda ste centar pažnje i prava atrakcija. Kad ste na ulici ili na nekom događaju, osećate se kao da su oko vas paparazzi. Jedino što više vole da fotografišu od sopstvenih portreta su belci. Jednom zapadnom, individualističkom, sebičnom duhu koji zahteva lični duhovni i fizički prostor, to stvara osećaj ugroženosti i napada na integritet. Meni lično to nije bio problem, jer sam u istoj meri bila zainteresovana za Indonežane.

Osmesi

Pored svog kulturnog i prirodnog bogatsvta, simbol Indonezije su osmesi. Indonežani svaku poruku prenose sa osmehom, bilo da je ona pozitivna ili negativna. Zato se kao stranac tamo osećate sigurno i ne tako daleko od kuće kao što zaista jeste.
Indonežani se često gromoglasno smeju iza leđa. Ako ste sebični, shvatićete to kao podsmevanje, ali ako niste sebični, shvatićete da Indonežani mnogo vole da se šale, da svoje emocije izražavaju spontano i iskreno, i vremenom ćete i vi prihvatiti mnoge njihove modele ponašanja.

Gostoprimstvo

Prijateljstva se u Indoneziji stvaraju lako, spontano i svuda. Indonežani su najbolji domaćini na svetu! Mnogi od njih će vas odmah pozvati u kuću, da prespavate, da jedete sa njima, mnogi će insistirati da vas vode na ručkove i večere. Čudno je to što iste te ljude poznajete svega 2 sata, 2 dana.
Indonežani su jako odgovorni domaćini. Ako ste njihov gost ili prijatelj, sve oni organizuju i osećaju obavezu da brinu o vama. Indonežani su usmeren i na zajednicu i navikli su da dele. Smatra se nepristojnim da odbijete ono što vam oni daju. Indonežani vole da poklanjaju stvari strancima. Sve svoje stvari sam ostavila tamo, a vratila se sa punim koferom njihovih poklona.
U svom gostoprimstvu su jako ponosni na svoju zemlju i nasleđe. Oduševljeni su da pričaju o svojim običajima, etničkim razlikama, stavovima. Ono na šta su posebno ponosni je njihova hrana o kojoj vas non stop pitaju i o kojoj neprestano pričaju.

Kodeksi

Hijerarhija je vidljiva u svakodnevnim odnosima. Indonežansko društvo je ogromno, religija je dominantna kulturna forma, te su kodeksi ponašanja konzervativni. Roditelj, šef, učitelj, bespogovorno se poštuju. Porodične vrednosti su najviše vrednosti.
Poštovanje prema starijima se izražava kroz način pozdravljanja, govora, stav tela. Javanski jezik je najbolje ogledalo značaja hijerarhijskih odnosa u društvu. Ima tri tkzv. nivoa, zapravo tri skoro potpuno različita jezika. Koji od njih koristimo zavisi od toga sa kime razgovaramo – sa slugom, sa ravnim sebi ili sa starijim i nadređenim. Mnogi gestovi poštovanja podrazumevaju naklon telom ili glavom.
Iskazivanje poštovanja je bitno. Mnoge tradicionalne arhitekture, na različitim krajevima zemlje imaju niska ulazna vrata koja, zahtevajući od onoga ko ulazi da se sagne, simbolizuju zahtev za poštovanjem domaćina, ko god da je gost. U tom smislu, indonežanska parola Jedinstvo u različitosti ima dva smisla: prvo, mnoštvo različitih kultura čvrsto i stabilno stoje kao indonežanske; drugo, uprkos čvrstoj hijerarhiji i velikim društvenim razlikama, svi ljudi zahtevaju isto poštovanje.
Muško-ženski odnosi su konzervativni. U Surabaji se ženski kostovi uglavnom zaključavaju posle 10, 11h, dok za muške to ne važi. U javnosti se niko ne ljubi niti mazi. Retki su oni koji hodaju ulicom zagrljeni ili se drže za ruke. Jedna od prvih neobičnih stvari koje sam primetila je da nema iskazivanja te vrste ljubavi na ulicama, na način na koji se ona može videti na evropskim ulicama.

Magija

Svi Indonežani veruju u magiju. Najpoznatija magija je čuveni magiskji rat između Madurana i plemena Dayak sa Kalimantana. Radi se, zapravo, o običnom međuetničkom sukobu između starosedeoca Kalimantana i migranata sa ostrva Madura. Indonežani su ubeđeni da su se u sukobima dešavala čuda i da je korišćena magija – da su sablje same letele i sekle glave, da su Madurani magijom dekoncentrisali Dayake. Istina je da postoje lokalne priče o različitim etničkim grupama i da Madurani važe za prevrtljive, koristoljubive i one koji se bave crnom magijom.
Santet je naziv za javanski vudu. Spada u crnu magiju. Tzv. Pelet magija može biti i crna i bela. Indonežani mnogo vole da prepričavaju magijske događaje. Moja draga prijateljica, profesor engleskog jezika gđa Kuntisari prepričavala mi je mnoštvo primera u kojima se dokazala kao vidovita.
U Indoneziji su religijska i magijska praksa pod međusobnim uticajem. Rio mi je pričao o ujaku koji je imao problema sa jetrom, dugo se bezuspešno lečio, te na kraju otišao na islamsko magijsko isceljivanje. Pri isceljivanju se kao medijumi koristila koza. Ritual je bio kompleksan, obuhvatao je čitanje Kur’ana, masiranje ujakovih grudi, ispijanje šamanove pljuvačke itd. Iste radnje su se ponavljale i sa kozom. Koza se na kraju žrtvovala, a po izgledu njenih unutrašnjih organa se proricala uspešnost isceljivanja. Rio kaže da mu je ujak posle dva dana ozdravio.
Postoje mesta u Indoneziji koja su posebno popularna po magijskim ritualima. Na planinu Kawi odlaze ljudi koji žele da se obogate. Ta vrsta rituala se zove Pasugihan.

Fešte

U skladu sa kolektivističkim duhom, Indonežani mnogo vole fešte. Vole i da se oblače u kostime. Venčanja i sahrane su nešto što se mora posetiti u Indoneziji. U venčanja i sahrane se ulaže puno novca. U nekim delovima Indonezije, ako porodicu smrt zatekne finansijski nespremnu, telo će se čuvati katkad i nekoliko godina, dok se ne uštedi dovoljno za dostojanstven ispraćaj preminulog. Najpoznatije ceremonije sahrana su u Tana Toraji na Sulawesiju. Na sahranama velikih ljudi se žrtvuje i do stotinu bikova u cugu.
Priprema mlade za venčanje poseban je čin i zahteva puno vremena, vrlo tešku šminku i tradicionalne kostime, prebogate bojama i detaljima. Venčanje zahteva i make up artiste čije su usluge danas jedan veliki biznis u Indoneziji. Jedna od ceremonija pre venčanja je i Siraman ceremonija, koja obuhvatai nešto poput našeg običaja kupovanja mlade.

Kolektivistički mentalitet – Sve je svačija stvar

Indonezija ima palanački karakter, i to u jednom simpatičnom smislu u kojem nema ničeg lošeg. U Indoneziji svako zna sve o svakome! Uvek se komentarišu drugi, a to ide sa svim onim začinima, filovima i anticipacijama koje sami komentatori dodaju na karakter onoga ko je u pitanju. Ako ste belac, Indonežanima ste velika misterija, te je prostor za filovanje i anticipacije ogroman – naravno, sa najiskrenijim interesovanjem i posvećenošću.

Niko nikad nije sam

U Indoneziji niko nikada nije sam. Sve se radi u grupi. Živela sam u iznajmljenoj kući sa osmoro indonežanskih prijatelja. Imali smo sedam soba, što dođe skoro 1 soba/1 osobu. Svi smo spavali u dve sobe, jer ni u jednom trenutku nije bilo razloga da se odvajamo!

Pomoć je uvek tu

Nijedan posao nije individualan. Šta god da se radi u selu, gradu, porodici ili grupi prijatelja, u svemu je zastupljena pomoć drugih. Ako se kolje koza, petoro je drži, dvoje seku, četvoro su odmah iza u karakterističnoj pozi pripravnosti sa dlanovima oslonjenim na kolenima, a još šestoro čine čučeću publiku.
U Indoneziji se pomoć i ne traži, jer se u trenutku stvori mnoštvo ljudi koji su već tu da pomognu. Uvek je neko tu da vas preveze motorom, da vam zavije sijalicu, da zategne kočnice na vašem motoru itd. Tu su čak i za one radnje koje sa lakoćom i sami možete da završite. Tipičan primer je parkir mas, koji za vas parkira motore.

Sudah makan? Sudah mandi?

Postoje pitanja za pospešivanje svakodnevne komunikacije koja se zapadnom duhu čine nebitnim, nepotrebnim, intimnim i katkad iritantnim. Za mene su ta pitanja samo još jedan aspekt indonežanske usmerenosti na druge i zajednicu. To su pitanja: da li si jeo, da li si se okupao… Ta pitanja se čuju nebrojeno mnogo puta u toku dana.
Mau ke mana, dari mana? Gde si se uputio i odakle ideš – to vas pitaju i potpuni neznanci na ulici. Iako ta pitanja služe samo da vam se jave, oni ih postavljaju sa takvim interesovanjem na licu, koje zahteva najprecizniji odgovor, ili opravdanje što uopšte negde idete.
Nesporazumi sa Indonežanima često dolaze od bukvalnih prevoda indonežanskih fraza na engleski. Prevodi su često pod uticajem strukture indonežanskog jez. Kamu di mana sekarang? = Where are you RIGHT NOW? Vremenski indeks right now, koji Indonežani često ubacuju u pitanjapojačava zahtev za opravdanjem što ste uopšte negde, u prostoru. 😀

Jam karet = Rubber time

Na duže staze vam se čini da vreme stoji. Čitave godine je toplo, vlažno, oscilacije vremenskih uslova u suvoj i vlažnoj sezoni su neznatne u poređenju sa našim godišnjim dobima. Samim tim nije ni potrebno juriti vreme ne bi li se završili sezonski poslovi. Zato imate osećaj da ste gospodar vremena. Indonežani to nekad uzimaju previše bukvalno, pa skoro uvek kasne. Kasne na predavanje, na posao, kasne avioni, kasne brodovi. Često se desi da kad nešto obećaju da će uraditi sutra, to sutra svakog narednog dana ima isto, bukvalno značenje. Kad provedete neko vreme tamo shvatite da se život mnogo lakše podnosi na taj način. Ono što je bitno uvek se obavi, prioriteti se spontano realizuju – za razliku od naše zapadne paranoje kad je u pitanju organizovanje vremena – ono se u Indoneziji samo organizuje.
Indonežani hodaju polako i sve rade polako, što im daje dozu dostojanstva u svemu što rade. Osim što jedu brzo i voze brzo.

Belum – not…jet…

Reč Belum je indikativna kad je u pitanju indonežanska filozofija življenja. Indonežani nikada ne odgovaraju negativno. Tidak (= nije), negacija se koristi retko. Ako pitate da li su nešto uradili, da li se neki događaj odigrao, reći će Belum (= nije još). Ovakva lingvistička praksa vam daje utisak da se sve može, samo se još nije desilo.

Muzika

Indonežani obožavaju muziku. Ono što smatramo egzoričnom indonežanskom muzikom je uglavnom tradicionalna muzika sa Jave i Sumatre. Tradicionalna muzika sa severa Sulavesija, sa Molučkih ostrva i sa Floresa često podseća na latino muziku. Muzika i plesovi iz zajednica koje imaju više plemensko nasleđe, jednostavniji su i više se baziraju na ritmu no na melodiji.
Indonežani su jaku muzikalni. U velikim gradovima su karaoke omiljeni vid zabave. Karaoke su samo jedan od aspekata prisvajanja američke kulture svakodnevice, posebno kad su u pitanju veliki shopping centri.

Izgubljeni u prevodu

Sa Indonežanima ste često izgubljeni u prevodu, ma koliko dobro oni znali engleski i ma koliko vi govorili indonežanski. Čini mi se da iako razumeju šta im pričam, njihova očekivanja da kao stranac ne govorim indonežanski blokiraju svako razumevanje među nama.
Uzrečice u indonežanskom jeziku su neodoljivo intuitivne, te se lako prihvataju i miksuju sa bilo kojim jezikom. Ya, iya, opo, apa, lo, la, ooooo…To su izrazi koji se tako lako i brzo uvlače i u vaš maternji jezik i u sve druge strane jezike koje govorite. Mnoge indonežanske reči zvuče slično rečima nekog od evropskih jezika, pa kad savladate indonežanski, niste u stanju da govorite druge jezike bez ubacivanja indonežanskih reči. Primeri su bayar, koji zvuči neodoljivo španski (bailar), ini koji zvuči neodoljivo francuski (ici)…
U indonežanskom jeziku mnoge reči se dupliraju. Uticaj takve strukture jezika je očigledan kad govore engleski. They never walk, they are «walking-walking».

Prevoz

U Indoneziji niko ne ide pešice. Motori su produženi organ, oni se koriste za destinacije od 200m do 200km. Motori se parkiraju u kućama, katkad i u dnevnoj sobi. Indonežani su pravi virtuozi sa motorima, mogu da ih podižu, prenose, vuku. Interesantno je da mogu da podignu motor pet puta teži od njih, ali ne mogu da hodaju duže od 15 min.
Petočlana porodica na jednom motoru i nije neki izazov…bilo je i šestočlanih…Na motoru se može prevesti sve, čak i poveći delovi nameštaja. Zapremina tereta je nekad i tri puta veća od motora.

Bemo

Bemo je glavni gradski prevoz. Fascinantno je koliko ljudi može stati u bemo i na bemo. Indonežani obožavaju da pimpuju bemo. Tu su privesci, zavesice, plišane igračkice, stikeri, a na Timoru imaju čak i kamere i ekrane. U bemu je muzika pojačana preko granica u kojima se može sporazimevati – posebno na Timoru. Sluša se obično dandut – indonežanska verzija turbo folka, ili jako glasan techno.
Prevoz autobusom je jedna posebna avantura, iz mog iskustva najinteresantnija na Sumatri. Da bi bio kondukter, čovek mora biti gibak do savršenstva. Kondukteri redovno vise sa vrata, prozora ili krovova autobusa. Njihova uloga je da dozivaju putnike usput, da mašu rukama do besvesti kako bi vozaču koji već trubi na vrhuncu, obezbedili lagodniju vožnju, čak i kada to uopšte nije potrebno. U autobusima katkad ima i žive muzike, sa sve mikrofonom i pojačalom…

Istirahat dulu

“Istirahat dulu” je indonežanska umotvorina koja znači „Prvo se odmoriti“. Indonežani često dremkaju i mogu da spavaju bilo gde. U bećaku, na radnom mestu, na vratima autobusa, u univerzitetskoj biblioteci… Mogu da spavaju u bilo kojoj pozi – najkarakterističnija poza za dremkanje je sa nogama uvis.

Prodaja

Indonežani prodaju sve svuda svakome. Lokalna pijaca je raj za one koji su radoznali za svakodnevicu Indonezije. Može se primetiti upornost i izdržljivost u poslovima koji se čine bez mnogo smisla. Posebno što se prodaje tiče. Često viđate prodavce na mestima gde apslolutno nikoga osim njih nema. I uvek rade sa dostojanstvom i smirenošću na kojoj bi mi, menadžeri prodaje, trebalo da im zavidimo. Svaki posao se radi polako ali sigurno: alon-alon asal kelakon, kako bi Javani rekli.

Publika

Indonežani vole da posmatraju druge ljude. Posebno im je zadovoljstvo da sede na tezgi ili pored puta i da razledaju okolo. Svaki događaj, ma koliko trivijalan i svakodnevan bio, ima publiku.

Makan dulu

“Makan dulu” je još jedna indonežanska umotvorina i znači “Prvo jesti”. Kad je makan u pitanju sve može da čeka. Gotove hrane ima svuda. Na tezgama pored puta, na pijacama, na kolicima duž ulice. Interesantno je na kako malom prostoru – u jednim kolicima – može da se spremi pravo kuvano ili prženo jelo. Hrane ima u svako doba dana i noći. Ko provede malo duže vremena u jednom mestu, znaće tačno kako koji deo grada miriše u različitim dobima dana. Miris hrane je još jedan razlog što se u Indoneziji nikada ne osećate kao da ste tako daleko od kuće.
Indonežanska hrana je duboko pržena, jako začinjena, bilo da je slatka, slana ili ljuta. Koristi se kokosova voda za kuvanje, kikiriki sos za prelive i pasta od škampa kao sastojak sosova. Soja sos i čili stoje na svakom stolu. Piletina i riba su najčešći obroci. Mnoštvo lokalnih specijaliteta je pravi izazov za nekoga ko se interesuje za kulturu i kulinarstvo. Za jelo se koristi svaki deo životinje, čak i ono što je izuzetno teško sažvakati.

Warung

Warung je institucija poput naše kafane. To je tezge sa gotovom hranom ili restoran na ulici. Svi jedu na warunzima, i warunzi mnogim domaćicama znatno olakšavaju posao – dovoljno je samo da raspakuju kesu. Indonežani vrlo brzo jedu, brzo popuše cigaretu posle jela i odlaze sa warunga.
Međutim, postoji poseban warung za sedenje i razgledanje okolo. To je Warung Kopi – warung na kojem se prodaju kafa, čaj, sokovi i grickalice.
Posebna vrsta varunga je i tkzv. lesehan. Uveče se na trotoarima (koje ionako niko ne koristi) stavljaju prostirke od trske i tu se skupljaju mladi, piju čaj, jedu i druže se.

Pomovi i forma

Primetila sam da su Indonežani formalisti. Često se pojam ispunjava u meri koja je po našim standardima nedovoljna, takoreći, zadovolji se forma. Ali oni zato ne uživaju manje u njoj. Ona nije samo forma već čitava procedura… Koja se prati sa najvećim strpljenjem i pažnjom.
Možete videti domaćicu koja će satima čistiti nešto što se realno može očistiti za 20tak min. Pritom će ona to raditi sa takvim smirenim strpljenjem da mislite da uživa. Kad završi posao, zapitaćete se da li je uopšte bila tu, jer se efekti tog teškog rada slabo vide. Međutim, njen osmeh kad javi da je završila i ponos u njenim očima što je završila, čine da budete apsolutno zadovoljni uslugom.
Slična sklonost ka formi se vidi i kod prodavaca koji se po celi dan vrte okolo sa nekim proizvodima, ali na mestima gde za taj proizvod apsolutno nema klijentele.

Surabaya punya gaya – Surabaja ima stila

Surabaya je grad od 7 miliona stanovnika, drugi po veličini posle Džakarte. Zovu je grad heroja, jer se u njoj odigrala važna bitka za nezavisnost Indonezije.
Kontrasti u Surabaji su suludi. To je grad u kojem se stiču sve različitosti i sva bogatstva Indonezije. Uvek ima organizovanih događaja u gradu – od tradicionalnih plesova, redovnih rokerskih svirki, izložbi, najmodernijih bioskopa, do manjih događaja poput borbe petlova na lokalnoj pijaci i tradicionalnih i religioznih okupljanja. S jedne strane su ogromni shopping molovi, sa brendovima o kojima mi ovde možemo samo da sanjamo. S druge strane tu je tipični Indonežanski geto, tu su tradicionalne pijace.
Arhitektura u Surabaji takođe odslikava raznovrsnost indonežanskog duha. Tu su tipične niske indonežanske zgradice u nizu sa kupatislkim pločicama na tremu, tu su kineski hramovi, nešto što je nalik klasičnoj arhitekturi, ostaci kolonijalnih delova grada, luksuzni šoping i golf kompleksi…

Putovanja

Putovanje kroz Indoneziju nije samo kulturoliški izazov, već i univerzalna uživancija. Ja sam proputovala Istočnu Javu, Bali Lombok i Gili ostrva, severnu i zapadnu Sumatru, sa sve Mentawai ostrvima. Džakartu i Bogor, centralnu Javu. Bila sam na Timoru, Aloru i Floresu.
Indonezija ima nebrojano puno rajskih plaža. Ne morate brinuti o terminu kad nije gužva na plaži. Pred Balija, Gilija i drugih popularnih turističkih destinacija, Indonezija ima još mnogo više pustih plaža o kojima mi ovde tako često sanjamo.
Najlepše plaže sam videla na Karimunjawi i na Aloru.
Indonezija ima planine, jezera, džungle, geo i biodiverzitet koji su jedinstveni fenomeni u svetu. Jedan od njih je planina Kelimutu. Ona ima tri vulkanska jezera jarkih boja, koje se periodično smenjuju. Još uvek se ne zna da li je to zbog hemijskog sastava ili zbog mikroorganizama koji u jezerima žive. Stanovnici planine i okolnog mesta Moni, smatraju da duše umrlih idu u ova tri jezera.
Kulturno nasleđe je bogato i raznovrsno – od objavljenih velikih religija do animizma i plemenskog načina života.

Umetnost i rukotvorine

Indonežani su majstori za detalje. Bali je posebno poznat po kamenim skulpturama i hinduističkoj arhitekturi. Među strancima i među Indonežanima je posebno popularno tradicionalno oslikavanje materijala, zvano Batik. Tkanina se prvo oslikava voskom, zatim boji, a onda ponovo oslikava onoliko puta koliko to kompleksnost teme i dezena zahteva. Svaki deo Indonezije ima specifične teme, a znalci batika mogu tačno da prepoznaju odake dolazi koja tema. Na istočnim ostrvima i u planinskim predelima neguje se tradicionalno tkanje tkzv. Ikat. Njegove teme su, takođe, različite i prepoznatljive za različite krajeve Indonezije.
Jedan od mojih omiljenih motiva su karakteri iz Ramajane koji se prave od kože, za izvođenje tradicionalnih lutkarskih predstava zvanih Wayang Kulit. Svaki deo Indonezije ima karakteristične tradicionalne plesove koji su često ritualni ili borilački.

Lajtmotiv Indonezije su njeni ljudi!

Koliko ljudi u Indoneziji toliko i različiih ćudi. Kažu za Istočne Javance da vole da psuju i da nisu toliko fini. Za Madurane kažu da su lopovi, za Batake kažu da su mnogo glasni, a Centralni Javanci najfiniji ljudi. U Džogžakarti i dalje postoji sultanat sa palatom i sultanovom porodicom. Za ove oko Manada u severnom Sulawesiju kažu da mnogo vole provod i muziku.

Poizdonežavanje

Kad uspete da naučite indo.jezik, stvari postaju još interesantnije, jer možete ravnopravno i sa samopouzdanjem da učestvujete u svakodnevnom životu Indonezije.
Ali…desi se nekima, kao što se desilo meni, da to ode još dalje, do poindonežavanja. To znači, da:
• mogu da spavam bilo gde, bilo kad, i da se posle najkraće dremke osećam izvanredno sveže
• mogu da jedem prženi pirinač za doručak
• planiram da kupim skuter, jer je to najbolja stvar na svetu
• mogu da čučim satima i da mi bude sasvim udobno
• mogu da pričam o hrani dugo i u detaljima.
Za mene Indonezija nije destinacija. Ja je osećam kao svoj dom. Mislim da nikada neće prestati da me mami. Tamo su ljudi koje volim. Ljudi koji mene vole i čekaju me.

---